Споменица Београдске трговачке омладине 1880-1930

предугом стегном: и с једне и с друге стране у малим дућанима све једна до друге продавнице и то тако многочислене налазе се, да би по свој прилици тројином пештанске продавнице на броју превасходити могле. Кројачи, кожухари, сатожници, усмари, ужари, златоткачи, среброделци, ковачи, пушкари, котлари, сукнопродавци, пекари, колари, лулари, лончари и премноги други својим послом најпрожелније занимаху се“. Иза четрдесетих година прошлог столећа Београд је имао три трговачке чаршије: на Зереку, који се кретао од данашње џамије ка српској цркви, биле су трговине на велико, на Варош капији биле су ситничарске радње и пиљари, а на Сави гвожђарске, лончарске, и радње које су радиле са Босном, Аустријом и Влашком. Отуда је на Сави била сконцентрисана сва увозна и извозна трговина, па су стога ту подигнуте и прве државне зграде и канцеларије: ђумрукајна (1835), зграда Београдског народног суда (1834), касарна, кнежев двор, Из ових »Сављана« и трговаца онога доба уопште ничу временом најчувенија београдска трговачка имена: Гаврило Вуковић, Хаџи Лазић, Марко Радовановић, Ђура Главинић, Риста Бадем (Бадемлићи), Пера Белопољац, Димитрије Радовић, Таса Терезибаша (Терзибашићи) први по реду београдски трговац штофова, Димитрије Лазаревић, Манојло Стефановић, Сараф Коста, Риста Милушић, Цветко Карабиберовић, Никола Лончар, Ђока Попадић, Мита Кочијаш, Хаџи-Јованче, Петар Милушић, Топал Наста, Кара Никола, Шишко Павле, Пера Моачанин (први галантериста), Ђорђе Аћимовић, Пера Јовановић Сарајлија, Браћа Ђорђе и Риста Поповићи-Хаџије, Димитрије и Риста Величковићи, Тома Андрејевић, Коча Панић, Анастас Вујић, Хаџи Тома, Миша Анастасијевић, Антоније Пајовић, Илија Милосављевић-Коларац, Браћа Симић, Јовица Поповић, Браћа Барловац, Главинић и Митровић, Паранос, Браћа Крсмановић, Арса Лукић, Вељко Савић, Милутин Радовановић таст Коларчев, Јован Марковић-Шапчанин, Месаровић и Павловић, Стева Поповић, Анастас Павловић, Зотовић, Данић, Мијатовић, Мита Вељановић, Михаило Гатковић, Димитрије Перовић, Ранко Гођевац, Јован Мостић, Тоскић, Терзибашић и Ђорђевић, Браћа Николајевић-Хаџи, Никола Стефановић, Јефта М. Павловић, Драгомир Здравковић, Јован Радуловић, Васа и Никола Радојковић, Стаменко Јовановић кожар, Павле Андрејевић кожар и други. Сем трговаца чаршију су претстављале и чувене занатлије: Тоша Ћурчија, Јова Кујунџија, Никола Узун-Терзија, Захарија Сајџија, Таса Терзибаша, Павле Папуџија, Димитрије Мумџија, Никола Абаџија, Арса Калпакџија, Трифун Лецедер, Јован Анђелковић-ћурчија, Стеван Јефтовић-златар и други. Највећи број поменутих трговаца и занат-

лија имао је највише куће око цркве, испод Стамбол капије и доцније на Сави. Српски трговачко-занатлиски сталеж у Београду живео је у породици патријархалним животом, а у међусобним односима у потпуној слози и љубави. Пирха је тај начин живота изненадио и одушевио. Он о томе каже: »Па где и како станују они многи имућни, често и богати трговци, како они живе са својим породицама? Тек кад сам дошао по други пут у Београд и кад сам се више упознао, испунила ми се жеља, да ме уведу у неколико породица. У унутрашњости каре од дућана, скривене од погледа оног који улицом иде, подигнуте су мале врло чисте куће; ту су двориште, башта, штала. Главна је особина ове мале вароши скривеност и грациозност. Човек је јако изненађен кад овај свет у малом нађе иза мрачних јадних дућана. Ту живи српски трговац са женом и децом, ту му је оружје, па и књиге. Ту он примењује своје гостопримство, о коме се добија појам већ по доласку у дућан. Кад се странац једанпут упозна, то му не треба више гостионица, У кући управљају жене; и не само од страховања од могућег рата, већ и због тога, да се жене и деца склоне од очију и суровости турске, изабрао се овако скривен начин живота. Кад кажете трговцу у дућану, да би желели, да му упознате кућу и породицу, то он оставља радњу калфи каквом или и суседу и води вас у унутрашњост поменутих простора. У лепом предсобљу или у кујни, која се бели као снег, дочекује вас домаћица. Затим се улази у собу. Прво се изводе деца, затим се показује намештај па после домаћин седа са гостима за један сто. Жена доноси ритопечког вина, воћа и слатка, које овде веома добро праве. Што је посета дужа то је домаћин веселији и срдачнији. Од госта се, као знак благодарности за пријатељски дочек, очекује да прича о томе »како је тамо». Пред полазак те наздравља свему оном, што је госту драго; моле га, да што рече о својој породици, како би се и њој могло наздравити. Тиме је ближе пријатељство закључено и од тог доба, где год се сретну, домаћин опомиње на лочаст, која је посетом указана његовом дому. Том приликом ће вас умолити, да ту почаст укажете и његовом суседу и води вас к њему; на тај се начин убрзо саставља друштво, које је пуно жудње, да чује шта странац прича. Већина говори или разуме по мало немачки; међутим је боље повести са собом неког, који добро говори оба језика. —• У тим малим кућама видећете најоригиналнији намештај. У првој соби је све намештено по европски: софа, орман, огледало, столови, столице, бакрорези. На једном зиду повешано је одело домаћице, све по немачком на-