Споменица Београдске трговачке омладине 1880-1930

чину скроЈено и искићено; аљине, шешири, капе све модерно и елегантно. Затим вас воде у другу собу и ту Је све по турском начину. Нигде намештаја, само јастуци поређани су около зидова, а ћилим по патосу. Ту виси српско одело домаћице, оогато постављено кожом и у бљештећем шаренилу. У кући је домаћица често одевена мешовито, у либадету кожом постављеном, црвеним папучама. а на глави јој је франачки убрадач. Потпуно франачко одело она облачи онда, кад се спрема за посету у парлаторији земунској. Тада дођу њене тамошње познанице да је виде, а у шали и разговору проводе ту цело поподне непрестано раздвојени двоструком оградом. Уз кућу су често дозидани отворени павиљони (ћошки) где жене у слободном ваздуху и у ладовини седе и разговарају се или везу. Овде је, дакле, мешавина оба начина живота. Али Београђани, па и остали Срби, све више напуштају турски начин живота«. Док Пирх хвали начин живота Срба трговаца и занатлија дотле се прота Стаматовић диви њиховом моралу и обичају. Он помиње: „Већ у намери бесмо да Београд оставимо, а оно једанаести час пред поднем, као што ми числимо а по њиховом броју од васхожденија шест избијаше. У исто време сви терговци место што би као код нас продавнице своје, кад на обед иду, позакључавати морали, оставе их сасвим без сваког чувара отворене, с палицом само једном врата препречивши, за знак да притјажатељау продавници нема. Злато, сребро, свилу и друге најбогатије робе нико од множества пролазећег народа и погледати не хотијаше. Тако дакле безбедно у Сербији сваки са својим добром живити може«. Од претставника чувенијих грчких и цинцарских трговачких кућа истицали су се: Браћа ХаџиБатали, Ђорђе Ставра, Тома Леко (чувен болтаџија), Дука Пешика, Никола Хаџи Брзак, Наум Ичко, Анастас Гута, Јован Панђел, Јанаћко Карча, Стерије Пачић, Константин Гларачи, Ћир Бенђо, Ламбра, Данга, Џанга, Дума Б. Јане, Ђорђе Пашона, Тома Ванђел, Шабакидес, Боба, Сакеларидес, Дада, Гуша, Њорђе Нуша, Марко Мисирлија, Јован и Коста Антула, Нића, Захо, Христодуло, Кумануди, Боди, Шпирта, Катула, и други. Њихове велике радње биле су махом на Зереку и Дорћолу. Дука Пешика подигао је на згаришту изгорелих дорћолских кућа шест дућана од тврдог материјала, без ћепенака, са гвозденим вратима и прозорима. То су били први дућани европског типа и они су задивили нахерену и криву београдску чаршију онога доба. И Евреји су као трговци били добро заступљени. Поред Милошевог саветника и банкара Хајима Давича истицали су се још Исак Калми, Хајим Су-

зин, Моша Калдерон, Моша Мацлијах, Нахмијас, Едија Були и други. Још пре но што су се 1867 год. Турци дефинитивно иселили из наших градова српски живаљ је у Београду и осталим варошима био бројно апсолутно преовладао над свим осталим живљем. Одласком Турака по варошима се брзо почела губити турска ношња, а место ње појављивала се европска. У трговини су нагло везе са Турском слабиле, а расле везе са Европом, нарочито са Бечом, Пештом, Трстом и Лајпцигом. Наши су се трговци морали прилагођавати новом начину трговања, чак су морали мењати донекле и свој домаћи начин живота. Ну суштина његова и даље је остала успркос свему новоме, Иако се у трговачком закону од 1860 год. јавља меница, њу још дуго нико не практикује. Трговци из унутрашњости и даље су куповали код београдских трговаца робу на »тефтер» и исплаћивали је тачно у обећаном року. Београдски трговци одговарали су најуредније својим обавезама на страни. Радња Анастас Павловић стекла је у Енглеској велики кредит стога што je своје обавезе исплаћивала и за време наших ратова од 1876 и 1877/8 године плаћајући чак и унапред. То је исто чинио и Јефта М. Павловић. Иако је био објављен мораторијум Јефта се њиме није хтео користити већ је одмах известио све стране. куће да ће својим обавезама тачно одговарати, као да су прилике код нас потпуно нормалне. За међусобне односе поштење Је било најсигурније јемство код наших трговаца. Парничење се избегавало по правилу. Илија Гарашанин дуговао је 10.000 дуката Капетан Миши. Видећи да дуг не може вратити, Гарашанин напише писмо Капетан Миши, понуди му за дуг имање у Гроцкој и Београду и, пошто то није било довољно, обећа да ће остатак дуга исплаћивати његова деца. С писмом у руци Капетан Миша дође Илији па осорно: »Јеси ли ти луд? Ја имам толико пара да незнам шта ћу с њима«. Илијино је писмо одмах исцепао и пред Илијом одмах написао друго, у коме је рекао да један другоме ништа не дугују. Чак су се братски загрлили и пољубили. На капетан Мишу личили су сви остали трговци. Браћа Крсмановићи су пред извозном сезоном трговцима у унутрашњости давали велике позајмице, без интереса, без менице и без признанице, скоро увек у четири ока. Пустимо нек о београдској чаршији говоре они који су јој били савременици. О трговцима са Саве «Сављанима« пок. Марко Стојановић, адвокат, вели: »Беху то људи свога рода. Добри, праведљиви, мирољубиви. Више смо мирили и равњали неголи парничили. Међу њима, по много чему, човек се осећао као у романима Милована Видаковића. Накратко, трговци