Споменица Београдског певачког друштва : приликом прославе педесетогодишњице 25. маја 1903. год.

105

Труба писну „танко гласовито“, музика засвира бурни Хамидија марш, војници грмнуше сложно „Чов јаша Падишах!“ а једац соноран, као сребро звучан, глас разлеже се озго са минарета, позива“ јући правоверне на молитву и падмашујући својим металним звувом и музику и узвике војника и хрзање коња! Ми поскидасмо капе. Најзад се озго појави Њ. В. Џудтан у отвореној парадној екипажи, коју су вукли два огромна арапска вранца.

Кад је Султан опрам нас био, он нас поздрави лаким махањем руке, и одмах за тим дотрча Његов Ађутанта, који нас у име цара поздрави добродошлицом. (Ово Је извршио 19 нарочитој заповести Њ. В. Султана. Ми смо с дубоким поштовањем примили ово вивоко одликовање, ову ретку пажњу од стране Њ. Величанства, којом нам је у исто време био осигуран успех на сутрашњем концерту нашем у Илдиз-Кијоску.

Кад се вратисмо натраг, подне је већ превалило било. Цело после подне употребили смо за шетњу по Цариграду.

Тачно у пола осам тога дана били смо сви на окупу у Позоришту Ре Спатрз.

Око 8 сахати стаде стизати екипажа за екипажом. Прво дође наш посланик са госпођом и ћеркама: з1 тим наш војни аташе са госпођом; за њим сви Амбасадори велесила са, госпођама и целим посланством : велики Везир Џевад паша; Министри, марешали, паше, ферици, богаташи из Пере и Галате; врпоки професори, српска колонија, Орби ђаци на Отоманској Академији ит.д. ит.д. само су наша „браћа“ Грци бриљирали својим изостанком, сигурно да би тиме посведочили како су и душом и телом за конфедерацију балканских народа!

У осам часова отпоче концерат.

Програм је био исти као и у Софији.

Песме су ишле како само Стева Мокрањац пожелети може. Сала се проламала од аплауза тако, да смо многе пијесе понављати морали. Кад смо програм завршили, аплаузу не беше краја. Изазваше