Споменица Београдског певачког друштва : приликом прославе педесетогодишњице 25. маја 1903. год.

107.

кићени, посадисмо се у најмљене фиакере, који ће нас одвести у Илдиз-Кијоск. У првим колима седеоје наш посланик с госпођом и госпођицом; у друтим наш драгоман г. Терхан с нашим председником, а у осталим чланице и чланови „Београдског Певаччког Друштва“. Пројурисмо оним истим путем којим смо јуче на Селамлик ишли, прођосмо кроз прву дворску капију где нас стража одмах пропусти, јер је била о нашем доласку извештена, па се устависмо пред великом белом палатом, која изгледаше као да је од самог алабастера сасечена била, па се поскидасмо с кола. Уђосмо у огроман сјајно осветљени вестибил, патосан дивним мозајиком и шареним мермером.

Чим смо ушли у вестибил, позлрављени по војнички Султановом гардом, приђоше нам дворски пажи, обучени у. парадно дворско одело, с орденима. и у рукавицама, да нам огртаче прихвате. да тим нам приђе велики дворски марешал и главни церемониар, Његова Екселенција Мунир Паша, па нас поведе десно кроз дуг, сјајно осветљени ходник, застрт дебелим саговима. Скоро на сваком кораку, и сједне и с друге стране, стајаху виши царски официри, па нас немо поздрављаху. Све је било тихо, свечано и тајанствено. Нигде се не могаше чути ни звекет сабље, ни зврка мамуза. Ови су шапатом, као у пркви, говорили. Никакав звук, никакав шум није реметио ову језиву тајанствену тишину. Чак је Њ. Е. Мунир паша на претима ишао упрков оним дебелим саговима преко којих се не би ни топот читавог батаљона чуо, те се и ми за њим, тихо и нечујно као сенке, кретасмо оним дугим ходником. Уведоше нас у једну салу превучену плавим дамастом. Велики готски прозори, опточени мермерним сјајним рагастовима, гледаху на Босфор и Црно Море.

Тек што нам је наш вечити архивар Грујичић ноте разделио, а марешал, који се беше за часак изгубио, опет уђе у валу, па нас позва да за њим пођемо.