Споменица Београдског певачког друштва : приликом прославе педесетогодишњице 25. маја 1903. год.

20

сродне композиције. Даворин Јенко не беше човек. који је умео п могао наставити и развити онај правац коме је Корнелије ударио темељ, јер није био Орбин по пореклу, већ Оловенац. Он није што но рећи од колевке познавао српске песме: српске мелодије не беху му за срце прирасле нити ве е њиме сродиле. Али као одушевљени Оловенин компоновао је ипак у словенском духу, премда помешаном с талијанским и немачким, а као одушевљени патриота словенски бирао је за своје композиције оне песме које су кадре биле одушевити и певаче и слушаоце, и загрејати им срца љубављу према отаџбини. Те композиције као: „Што ћутиш, Србине тужни“; „Устај, рајо“; „Оштре су наше сабље“. „Хај! у гори бели двори“; „Боже братимотва“; „Хајд у војну“; „Устај, роде мили,“ које је он спремио за Друштво а оно их изводило, певаће се увек с одушевљењем, и у томе лежи његова највећа заслуга. Иначе он је плодан музички писац и био је именован за члана Академије.

Јенко се родио у Љубљани где је и гимназвијске науке свршио. Своје музичко образовање стекао је у Бечу као правник. Корнелије Станковић, који се с њим упознао у Бечу као композитором словенске химне „Напреј, заставе славе“, препоручи га Панчевцима за хоровођу, одакле 1865. године 1. септембра дође у Београд на позив Београдског Певачког Друштва и ту је вршио дужност хоровође све до краја 1869. године. До доласка његовог за хоровођу заступао га је у тој дужности г. Милан Миловук.

До 1869. године представници друштва зваху се директори а од тога доба — после измене статута председници. У овој другој периоди мењали су се често ти председници или директори. Тако од 1864—1865 директор је био Емилијан Јосимовић, од 1565—1567 Стева Тодоровић, од 1867—19868 Милан А. Симић, од 1868—1869 г. Јован Бошковић, од 18969—1974 г. Милан К. Петровић, од 1874— 1876 г. Стева Тодоровић, од 1876—1877 г. Милаш Кујунџић, а од то доба па до 1882 по трећи пут г. Стева Тодоровић.