Споменица о Привредниковој двадесетпетогодишњици : 1897-1923

34

кадашњу дедовину. Они мељу по својим млиновима наше жито, они нам месе и продају хлеб, израЂују, доносе и продају нам и остало што нам треба и не треба. Они се богате од нас и мећу нама, зарађују, згрћу и односе наше паре, школују своју децу која нам онда господаре, јер су интелигентни, богати, моћни и тд. Ко уме па ради, тај је сит и одевен и задовољан. Они место нас врше наше послове, па према томе они — разуме се — место нас и жваћу, али не за нас већ за себе. — Они живе у обиљу, богате се и шире у нашој земљи на нашу штету још више и горе него пре, а миг

Ми жандаримо, пандуришемо, јадни, бедни, ми пландујемо гладни, одрпани, ми се ломимо по несрећној Америци, а'разна господа наша, изгледају, ишчекују из туђинске руке мито, продају, издају, понижавају себе, па и нашу нацију и државу.

Не може се рећи да смо ми толикс криви, да нећемо људски, да не ваљамо, али ми не знамо. Не умемо радити 1000 и више послова који нам требају сваки дан, јер их нисмо учили па не знамо. Ради се дакле о томе да се те чудне, неприродне, смешне, жалосне и срамотне прилике поправе, да се заостало пропуштено исправи и пристигне и то што пре и што боље. Морамо макар наш млади свет учити и научити свим тим пословима који нам требају сваки дан, морамо спремати своје да нам не морају долазити туђинци да раде и да они жваћу место нас. Обавештавајмо и упућујмо дакле сваком приликом све наше најшире кругове и по селима и по варошима, и по буџачићима и свуд, а особито оне који нису богати — колика је срећа за наше способне ваљане ђачиће, кад их Привредник прими за своје