Споменица о прослави десетогодишњице Просвјете

пина

= тазеп

оте ипитњенантерттучти ве

Конференције изасланика крлтурних установа.

Поред свечане сједнице Просвјете најважнији дио свечаности десетогодишњице Просвјете биле су свакако конференције изасланика културних установа. Конференције су одржане у просторијама Великог Управног и Просвјетног Савјета. Овдје доносимо стенографске записнике тих конференција.

Прва конференција 8.1А. 1912.

Предсједник г. Стојан Новаковић отвара конференцију у 8 часа п 20 минута по подне: др. Владимир Ћоровић има да одржи предавање: 0 народном просвјећивању, дајем ријеч г. ћоровићу.

Т. др. Владимир Ћоровић: (чита) Спремајући се за прославу десетогодишњице „Просвјета“ је желила, да тој светковини да значај виши и замашнији од обичних прослава, у примљеној традицији и да тај дан обиљежи трајније једним успјехом више у извршивању овог обимног задатка. Охватајући широко своју праву дужност наше се друштво одмах од почетка почело да развија на ширем терену желећи, да не остане у дјелокругу једног потпорног друштва, него да обухвати сав културни рад у овим земљама. „Просвјета“ је, осим издржавања ђака на средњим школама, помагала с почетка и српске школе, па послије добротворне Задруге Српкиња и њихове ђачке трпезе, почела је да организује аналфабетске течајеве и створила српску централну библиотеку у Сарајеву. У њој су нашли јаке потпоре и соколски п побратимеки покрет; „Просвјета“ је створила „Привреду“ и ортанизовала Савез Српских Земљорадничких Задруга. Данас, кад су се та друштва издвојила из ње п почела да се сама развијају, „Просвјета“ остаје чисто културно, просвјетно друштво и као такво она хоће да рад подузме новом снагом на солидним основама,

Све, што је досад „Просвјета“ чинила за широке масе народне у културном погледу, било је више посредно. Она би сад желила, да, пошто је освојила средње слојеве, продре и у оне најниже, да тамо развије непосредну акцију пи да за сељака, за главни и најјачи наш елеменат, уради све што може, како би га дигла до нивоа културнијих народа и створила од њега оно, што он по својим способностима и по свом броју треба и може да буде. Осјећајући сву обимност и замашност овог потхвата и не хтијући, да читаву ствар покрене без свестраног огледања „Просвјета“ је одлучила, да то сложено питање покуша рјешавати у споразуму с осталима нашим културним друштвима из других српских крајева, да би се могла користити њиховим искуством и да би у дебати о том пштању уочила главне моменте успјеха или опасности у раду. Она је, осим тога, држала, да је у интересу ствари, да се то читаво питање покрене — јер да се рјешава још је сувише рано — у споразуму свих наших културних друштава, што би на тај начин средства ва рад била обилнија и што би се у једном извјесном правцу несумњиво дало заједнички дјеловати. А на то смо ми обраћали нарочиту пажњу хтијући и у том послу, у том важном послу, да истакнемо потребу п стварност духовног јединства свих Срба.

Ми знамо врло добро, да сваки српски крај има својих локалних потреба и особина, своју нарочиту културну средину, свој специјални менталитет и да је дјеловање за дизањем народне просвјете условљено нарочитим обзиром на све то, ако хоће да има успјеха. Један исти метод рада не да се примијенити на све крајеве. Знајући то ми смо нарочито истицали потребу самосталних ако не локалних, а оно свакако провинцијалних организација, које ће имати да удешавају посао у својој средини онако, како тамо у тај мах