Споменица о прослави десетогодишњице Просвјете

| Па = зар на Пи о

= о)

начин непосредног утицаја на народ. И за предавања се, бар за један велик дио њихов, може узети кооперација наших друштава. Има врло много социјалних невоља и зала, који су нам свуда заједнички и који не знају за наше политичке границе; расправљање о начинима како да им се стане на пут или да се ублаже, може бити сталан предмет живог контакта. Савјети п искуства о чувању од туберкулозе, о нездравим становима, о штетном утицају алкохола п т. д. од непосредне су користи ма одакле долазили, а камо ли из наших средина, гдје нам је начин живота у главном исти! Послије предавања из српске историје, о разним српским крајевима. о животу у њима све се то да уредити према једном заједничком плану, наравно у главним цртама. За све то, опет, осим духовнот контакта треба и материјалних жртава. Предавања ће бити боља, очигледнија, с више успјеха и најзад више посјећена, кад буду праћена разним експериментима, скиоптичким сликама, препаратима, чак ако је нужно и фонографом. Наравно, и овдје бп једно друштво било недовољно јако за толике издатке; једна шира организација поднијела би то много лакше и евентуално много мудрије. Због тога би, ето, ми више препоручивали мјесто пдеалнијег духовног савеза, који предлаже Културна Лига, једну стварнију радну организацију.

у Ми овом питању о народном проевјећивању обраћамо од данас нарочиту пажњу. Преко 750.000 душа нашег елемента у Босни и Херцеговини то је сељак; три четвртине од њих не знају ни читати ни писати и њихов живот није много бољи од живота њихове стоке. Сваки пдеалнији покрет међу њима готово је немогућ, док год пм се не дају услови за културнији живот. С тога је наша прва дужност радити, поправљати, дизати; не презати од тешкоћа, без којих нема никаква подузећа, и не застајати у пола посла. Сваки успјех, ма био и најмањи, то је успјех, и треба да се осјети као такав и да бодри на истрајност. Нама се свидјела једна паметна реченица, која вели да просвјету треба ширити тако одушевљено као вјеру п ми овај читав покрет нијесмо почели без извјесног ентузијавма. Ми не дијелимо мишљење, да у овом раду нема и не може бити брзих и непосредних успјеха; напротив, у оваквим приликама, у каквим данас живимо бар ми у Босни и Херцеговини, за нас је сваки одржани аналфабетски курс, којп је имао бар половна успјеха, непосредна добит; исто тако свако ново основано побратимско друштво или читаоница. Јер ми се не бојимо толико ситнијих омашака у раду, колико бојавни од рада, од апатије за њ. Девизу Културне Лиге за овај рад „мало хтјети“ и ми смо усвојили потпуно ехваћајући је, до душе више овако: с мало се задовољити, не тражити више него што се може.

Начини, на којима се може радити на народном просвјећивињу, веома су различити. Ми ћемо, у овај мах, да споменемо само оне, који се код нас дају употребити или бар које ми држимо за такве.

Прије свега, у нас, гдје је аналфабетизам готово општи, мора се повести најенергичнија акција, да се он, у колико то буде могуће, сведе на најмању мјеру. Међу неписменим људима тешко је започињати ма какав бољи рад, јер се као вал о стијену разбије сваки покушај о њихово неразумијевање. Ми смо с тога,у нашој задњој анкети одредили да, у неколико, промијенимо досадањи правац наше школске политике; у интересу сузвбијања аналфабетизма боље је форсирати оснивање државних школа, које ће се сад према новом школском закону поспјешити, него отезати читаву акцију чекајући на могућност да оснивамо чисто српске школе. Велики Просвјетни Савјет одлучио се, даље, да према шведском систему уведе „путујуће“ учитеље, који ће ићи у мање општине без школа, да одржају аналфабетске течајеве. Одлука је та добра и корисна, само је пријека потреба, да се број тих учитеља знатно повећа и да се за њих бирају понајспособнији. Потребно је, најзад, да би појачали и приватну иницијативу, повећати награде свима онима, који с успјехом одрже аналфабетске течајеве. Јер, на жалост, у нас се врло често код свега гледа на количину награде и новац је у највише случајева најјачи покретни фактор за рад.

Једини начин, на који се данас код нас међу неписменим свијетом даде непосредно дјеловати, то је жива ријеч, предавање. Показало се до данас, у великој већини случајева, да предавања код нас имају успјеха; њима се и добром примјеру има захвалити онај

ОЖ