Споменица о прослави десетогодишњице Просвјете

нај ЕН пи па и

— ођ —

Срба да их читају. А за тај новац могли би се одржавати аналфабетски течајеви на којима би радили спремни људи са пуно воље, и који не бп смјели ни у чему изостајати иза државних радника на просвјетном пољу, јер им је рад скопчан са пуно више потешкоћа. Тако би се мотли споразумјети, да се не издавају преко мјере народна издања на неколико страна, већ би могли у размацима по које одабрано дјелце издавати заједнички дотле, док јаче не сузбијемо нашу неписменост. Готово не знам, би ли смјели пкако у великом обиму издавати народна издања, јер још немамо запста читалаца. Данас се у већини готово свуда читају само политичке новине, а то све ради тога, јер немамо згодних издања за народ, којима би запнтересовали читаоце. Мислим, да би било умјесно да споразумно нашу неписменост сувбијамо у свим крајевима п да се у томе братски испомажемо и да проведемо систем путујућих учитеља као у Шведској, чиме би ублажили и недостатак школа. Ти учитељи неби смјели да буду као обични учитељи, они би морали бити универзитетски образованп. У то би име као најподеснија београдска универза основала факултет, гдје би се спремали ти народни трудбеници. Они не би били само учитељи за поуку читања п писања, већ би морали да предавају пи о народном здрављу и осталим корисним гранама науке, па поред стручне спреме морали би имати и потребитп ауторитет (углед). Зато ти људи и морају да буду специално образовани, јер ће њихов угледу народу бити тим већи, кад се знаде да су они и стручно оспособљени. Сви ми на југу Српства били би вам вјечито благодарни ако се на томе што скорије поради, јер би нам поред осталог ублажили и наше бројно расељавање и упропашћивање. Стотине хиљада наших најбољих снага и то највећим дијелом исељеници са Приморја п из Херцеговпне раде најтеже послове у мрачним рудокопима (минама), душевно су способни, али не знају читати ни писати, па с тога друге зараде не могу ни наћи. Ми знамо из пскуства, колико нам неписменост смета и у сваком привредном раду у народу п у већини случајева једва нађемо пи управе наших задруга, а да су сви чланови управа писмени. У то име слободан сам предложити на данашњем збору, на којем су заступане све кулурне установе цијелог Српства п Срби из свих крајева, да се поведе ријеч о свему и можемо ли у горњем смислу сузбпјати неписменост у народу са спремним људима. Признајем да за ово треба много средстава, али сам уједно увјерен да смо сви пи пстот мишљења, да не треба жалити пусто небројено благо, кад се ради о народној срећи и напретку. У Српеству имаде толико фондова, из којих би се и на ово могло нешто жртвовати. Па ако би се Културна Лига, Просвјета п остале наше установе споразумјеле да израде неку подесну подлогу, онда би и још прије успјели у племенитом раду око народног просвјећивања, те би се међусобно испомагали пи пружили помоћ и оним српским установама, које су слабије, а свето братски и споразумно. Издавање књига, како рекох, могло би се ограничити, те издавати у више прамјерака подесне народне новине као што је то радио и г. Живојин Дачић, не гледајући на материјални добитак, већ да се просвјећеност у народ уноси (Живио Дачић !). „Орпска Зора“ је издала читанку, која се базира на косовској ери, како би што боље одговорила духу одраслих неписмених. Одрасли неписмени траже нешто више пи ми смоу том почели према снази радити, али то су само слаби почетци у толико огромном раду око народног просвјећивања. Ја молим да се ово моје разлагање узме у обзир како би се на задаћи народног просвјећивања нашли сложни Срби из свих крајева. (Пљесак).

Предсједник г. Стојан Новаковић; Има ријеч г. Живан Живановић:

Г. Живан Живановић: Господо сви ви, који сте дошли овдје, а особито они, који су радили у народу, ви сви ваљда знате, а то свједочи и искуство, да је народно просвјећивање једно врло тешко питање. Ја идем тако далеко да је народно просвјећтвање у ширем смислу ријечи теже него учење на редовним и државним школама, Прво у државним школама уче они, који морају да иду у њих, а не свакад они које срце вуче. Већу тој принуди лежи разлика између рада на државним школама и рада на народном просвјећивању, јер код народног просвјећивања ви имате слободне људе, које не само да не смијете силом натјеривати, него их не смијете ни наљутити, ако хоћете да вам долазе. Дакле ту долази потешкоћа, јер је везана за слободну вољу како код оних којп поучавају, тако и код оних које треба научити, Та слободна воља је одлучујући фактор код народног просвјећивања. Ви имате често човјека који просто и не разумије за што хоћете да га учите читати и зашто