Споменица о прослави десетогодишњице Просвјете

Записник конференција.

Друга конференција, држана дне 9. септетадра 1912.

__ Предеједник г. Стојан Новаковић: звони п отвара конференцију у 9 сатпи 30 минута прије подне: Поштована господо! Отварам конференцију. До 10 часова водићу ја. Тад ћу морати ићи у цркву, гдје ће се одржати парастос умрлим члановима Просвјете. Конференција се ипак неће прекинути, него ће предсједничку дужност предузети г. Сава Урошевић. Дајем ријеч г. Павлу Поповићу.

Т. Павле Поповић: (чита): Упоредо са великим покретом у већим и напреднијим народима, јавио се последњих година и у нас известан покрет у раду на народном просвећивању, на ширењу просвете п културе у све слојеве нашега народа. На Универзитету јављају се каткад популарни научни курсеви, намењени широј публици. Академија Наука, рукујући неколиким фондовима намењеним ширењу просвете, нарочито фондом Д. Стаменковића и ЈЉ. Радивојевића, пздаје нарочиту лектиру за шире слојеве и растура те књиге у великом броју примерака. То исто чини и одавно Матица Српска у Новом Саду са својом познатом колекцијом књига за народ. Културна Лига, основана у крилу Универзитета, има обилан задатак ширења целокупне културе у најдубље слојеве, и, према томе задатку, оснива књижнице, ствара школе, организује културна друштва, одржава по многим крајевима Србије јавна популарна предавања и ради у опште на подизању културних односа у земљи. Друштво, за народно просвећивање п школску хигијену, Коло Српских Сестара, Друштво студената природњака, Друштво за чување народног здравља, пи друга сродна друштва раде тако исто на подизању просвете и културе. Ван Србије раде на истом задатку општег народног просвећивања ново основано Српско Просветно Друштво у Загребу, Српска Зора у Дубровнику, и друга друштва, а нарочито ова наша млада и усталачка Просвјета, која је сада приликом прославе десетгодишњице, имала тако лепу, нежну и трациозну идеју да скупи све раднике из свих крајева Српства, и баш ради великих питања народног просвећивања. Поједина омладинска друштва, нарочито Зора у Бечу и Његуш у Загребу, имају нарочите одсеке за народно просвећивање, или раде у опште на томе, нарочито на оснинању књижнице и стварању курсева за неписмене. Пишу се, затим, књиге за народ; једна од најважнијих, то је Буквар за самоуке. Уређиване су једно време и нарочите новине за народ. Постоји и нарочита литература о питању народног просвећивања, неколико часописа дају тој литератури доста места. Извесни омладински часописи узели су претрес тог питања као један од својих главних задатака. И у взасебним књигама та се питања расправљају. Г. В. Царевић написао је књигу „Народне Јавне Књижнице“ 1906.; гт. Марко Крстић, „Основи народног образовања“ 1912.; г. Ђорђе Грујић, „О друштвеном просвећивању“, 1912. Све то показује да нешто иде напред и да је питање о народном просвећивању дошло на дневни ред, може бити да се више са њега не скине. Додајмо још, да се у позваним круговима озбиљно мисли о стварању Народног Универзитета. У средини универзитетских наставника, који су и први позвани да се баве питањем о организацији Народног Универзитета, родила се мисао, проста и остварљива надамо се, да се одавно пројектовани Универзитет Илије Коларца створи и организује као народни Универзитет. Познато је, даје велики добротвор Илија Коларац највећи део свог

5ж