Споменица о прослави десетогодишњице Просвјете

== =

Српски Народ је и ако је у већини непросвјећен а можемо казати чак и неписмен увидио одавно важност просвјећивања, па је својом дарежљивом руком подигао толике културне установе и завјетовао школама и црквама и све своје имање, јер је вјеровао у њихов родољубиви и племенити рад.

Како Србин умије да жртвује за просвјећивање свог народа ево нам наша свечарица „Просвјета“ у Сарајеву то доказује. „Просвјета“ је за циглих десет година више учинила Српском Народу у Босни пи Херцеговини него ли све државне установе. „Просвјета“ је разумјела јаде своје рођене браће, па је и радила најсавјесније на народном бољитку. И како је „Просвјета“ радила, онако ју је и народ срцу пригрлио, а ово нека послужи и свима нама за углед. Ако смо ради да у нашем раду око народног просвјећивања и успијемо ми морамо сви до једног бити и одлучни противници сваког страховања п увјерени да ће смишљени п систематски рад и све препреке оборити.

Дође ли како јучер напоменух до заједничког и споравзумног рада свих српских културних установа на пољу народног просвјећивања, тад ће и још више отпасти свака бојазан. Српски Народ имаде довољно властите снаге да се сам просвјећивањем прелороди.

Наша браћа Црногорци згодно истичу: „Нас и Руса имаде преко сто милијуна“. А ја ово примјењујем и на наше расправљање па велим: И Српски Народ имаде толике фондове и културне установе чији иметак износи неколико милијуна чистог српског новца, па би се од тога могло бар дјеломично жртвовати и на популарно просвјећивање. Заједнички рад свих српских културних установа унапредиће нас у свему, па ће олакшати и подизање народних књижница. На данашњем нашем збору видимо овде међу нама и браћу Србе земљораднике, па се радујемо што и они дођоше да чују, како се школовани српски синови брину за напредак свог народа. Они ће при повратку причати и осталој браћи о свему што овдје чуше, па већ и због тога морало би се што мање говорити о свим потешкоћама и препрекама у раду око народног просвјећивања. Са данашњег „Просвјетног“ збора не би смио поћи ни један Србин нити Српкиња под упечатком сметања п препрека већ са што већим заносом и за културни рад на народном просвјећивању у сваком смјеру.

Има нас, господо, који потпуно разумијевамо истакнуте потешкоће и препреке јер су исте плод горког искуства и то баш у нашем раду по градовима и варошицама, гдје наш народ живи више за стомак и тјелесно уживање, а кад је тако у тим центрима гдје би се баш морало заносити за сваки културни потхват, је ли онда чудо што су нам села у свему назадна и што се треба борити са потешкоћама И сви они, који су се уживили у наше градске и варошке прилике као што сам и сам, морали смо доћи до заједничког резултата, да наш народ у градовима живи у огромној већини само за то да се добро наједе, напије и што помодније обуче, а то је све уживање ниже врсте него ли је душевно. Да могнемо сузбити тај начин нижег уживања у Српскоме Народу и покренути наше друштво да више мисли, не смијемо у нашем раду истицати потешкоће и препреке, јер су те добро дошле данашњем луксузном Србину и Српкињи, у којима је обамро сваки виши осјећај за опште добро, па ће се баш помоћу тих истицаних потешкоћа и препрека вјечито испричавати: Не може се у нас ништа за народну ствар отпочети п нема брате средстава. То је господо моја свакидашња пјесма тугованка, коју ми морамо сасвим искорјенити. Послије свега наведеног држим да ћете ме исправно сватити за што сам устао проти истицања потешкоћа и препрека у нашем културном раду око народног просвјећивања.

Све ово ће вам бити и још јасније кад упоредимо луксузни начин живота већине наших грађана и варошана и све патње наших земљорадника. Макнемо ли се у наша села, и на разна радна предузећа, гдје наш народ крваво зарађује кору хљеба а уз слабу зараду, да једва може и одржати своју обитељ, тад ће и најокорелије срце оћутити бол ва братом, кад га види гдје се у покислим дроњцима ломи и сваку муку подноси да се могне као отац српске обитељи одазвати својој дужности. Кад све то видимо и себе урачунамо у Српски Народ као велику српску обитељ, нагони нас да мозгамо и размишљамо, а зар и ми немамо наше српске дужности и сада за своју патеничку браћу земљораднике. Је ли чудо, да наши земљорадници иза свог тешког пословања полазе на одмор у пјану механу и ту се вазда најрадије окупљају 2 То су све научили од грађана и варошана, па држе да је то и добро и паметно. Кад би наш земљорадник био просвјећенији и упућенији у свему, тад