Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

VI

хово дело ослобођења. Први покретихерцегбвачких Срба у XIX веку не одмичу се много од црногорске границе. У колико више јача свест о потреби борбеног отпора и потпуног ослобођења од Турака, у толико се више шири и круг устаничке акције. Главне борбе у првој половини XIX века воде се око Грахова, а већ од педесетих година покрет у велико обухвата Пиву и све Бањане, да за време Луке Вукаловића захвати и сву јужну Херцеговину, а на северу Гацко н Загорје. У Босни устанци нису ннкад кретани у сарајевском и травНичком подручју, јер је ту недостајала непосредна веза са борбеним српским елементом ван Босне; него се устанци јављају у тузланском окружју и v ратоборној, претежно Србима насељеној и стално крвавој Крајини. Први хисториски значај Херцеговачког Устанка од 1875. године јесте то, што је њим необично проширен круг акције. Тај устанак, како се добро зна, избно је далеко, у средишту Херцеговине, у Невесињу, које је дотле добрим делом стојало по страни од свих већих покрета. Кренут одатле, устанак јелако запалио осталу Херцеговину и нашао одмах свог одјека и у Босни. На тај начин читавом је покрету одузет локални значај ранијих акција, а дати су му замах н шнрина, који су морали изазвати пажњу на свима странама. Херцеговачки устанички покрети имали су кроз читав XIX век увек чисто националан карактер. Један херцеговачки калуђер, Арсеније Гаговић, архимандрит из Пиве, био је онај, који је још 1803., пре Карађорђева устанка, припремајући га у заједници са Србима из других области, ишао у Петроград, да се тамо на највишем месту распита, како би се Русија односила према једном устанку херцеговачких и других Срба, чија је жеља да се ослободе и оснују „царство славјаносербскоје' 1 . Лука Вукаловнћ, један од најсрчанијих војвода Херцеговине, пропао је и у најужем крају само с тога, што је покушао да води своју и уску херцеговачку политику против жеља цетињског двора, који је сма-