Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

53

наљегавши караван и отму педесет товара кафе, шећера и пиринџа с коњима заједно и одведу у своја села и убију седам исламскијех кириџија и главе им осијеку, напану на заптијску тамо ходајућу стражу и убију једног пандура и почну без зазора одгонити стоку невесињског житељства. Пошто су се речени чиновници о овоме увјерили, кренуо је тамошњи командант мирилива Селимпаша војску и тај покрет на њих подејствује, те стоку оставе и зликовци се натраг повуку. Овом су приликом на редовну војску неколико пушака избацили, но ова хвала Богу, није при том никаква губитка имала, нити је на овај нападај одговорила. Но, ово је увиђено, да ови на савјете не пристају и да мјере да се ствар без проливања крви сврши остају без успјеха, што су речени паша и ефендија увјеривши се да се без силе не могу у покорност довести и вративши се јавили, Мутесариф и командант на телеграме овијех увиде, да he стрпљење имати шкодљиве резултате, и у одговор на питање дошавшим телеграмом од стране великог везира наређено је, да се против зликоваца, пошто не примише даване им савјете, строге мјере предузму, да се војском њихова друштва разагнају и њихови поглавари ухвате. Ова је заповијест неки дан поднешена реченом мутесарифу и команданту. У суботу 12. ов. м. кренуо се из Невесиња речени Селим-паша, а из кланца Дабра кајмекам Вели бег, бимбаша Бесим еф. и Шућри-бег, а из Билеће бимбаша Селим еф, и т, д. и т. д.“ Ево шта о томе пише на страни 6 у својој књизи: „Из пошљедњих дана турског госпоства у Босни“ турски делегат Кечет: „За вријеме ових неплодник преговора у логору усташа као гром из ведра неба стиже вијест да је једна хришћанска наоружана разбојничка банда у Бишини близу Невесиња опљачкала трговачки караван из Мостара, и да је том приликом убила седам муслимана кириџија. Ко је смислио овај гнусан напад на скроз невине људе, није се