Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

могло сазнати, на сваки начин дјело је одавало одлучну намјеру покретача, да се ствар устанка пожури, Константин еф. брзојавио је у Сарајево да је коцка пала, те продужење преговора нема сврхе, јер од сад само сила може одлучивати. Вијест о овом згражајућем нападу силно је узрујала цијелу покрајину. Конзули су код Дервиш-паше учинили кораке да се мнр, ком у земљи пријети опасност, успостави и обезбнједи". Ево шта о томе догађају у Бишини пише Г. Слободан Јовановић у првој књизи: „Влада Милана Обреновића 11 , на страни 242, по извјештају од 2, септембра 1875. г. српског посланика у Цариграду, упућеног влади у Београд: „У јулу плануо је херцеговачки устанак, Тај догађај од европског значаја, који ће имати за нас судбоносних последица, затекао нас је усред изборне борбе, са једном слабом пословном владом. Припреман из раније од црногорских, а како изгледа и од аустрчских подстрекача, херцеговачки устанак имао је за непосредан повод зулуме које су чинили закупцт пореза и њихови пандури. Врење у народу осећало се још од 1874 r. али до оружаног сукоба дошло је тек почетком Јула 1875 r. Тада на путу Мостар-Невесиње једна хајдучка чета побила је турске кириџије и опљачкала њихове товаре“. Слични овим извјештајима су и они руског консула Јастребова, аустриског Васића и других консула из Мостара својим владама. На тај начин: 23. јуна (или п. н. 5. јула) 1875. у Бишини, на Ћетној Пољани, пукла је чувена „Невесињска Пушка" из руку харамбаше Пера Тунгуза и његове чете.

Данило Тунгуз-Перовић

54