Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

56

издајице. Слична се неправда, донекле, чини и нашим муслиманима. Међутим, ако мало боље осмотримо тадашње догађаје, наћемо да су наши муслимани, неки свјесно, а неки несвјесно били против Турака и турских управних власти, па су као такови неки директно помагали буну и у њој учествовали, а неки јој се нијесу противили, док је врло незнатан број њих, који су радили против ње. Херцеговачки муслимани нијесу никада престали осјећати народски и српски, а нарочито се тај осјећај испољавао у односу према Турцима Османлијама, које ови нијесу могли никако да подносе, нити су од њих ма шта друго примили, сем вјере, а задржали су и сачували свој језик и све народне обичаје, које имамо и код наших православних Срба. Борбе, које су избијале и које су водили са својим сународницима православне вјере, биле су последица мјесних сукоба и несугласица, какве су постојале и међу појединим црногорским племенима православне вјере. Поједини прваци међу тадањим нашим муслиманима били су у најприснијим везама са православним првацима. Дедага Ченгић н. пр. био је готово са свијем виђенијим првацима православне вјере у пријатељству, а са војводом Петром Вукотићем и побратим и у сталној преписци.. За време кнеза Данила, 1860. године, зна се поуздано, био је јак покрет муслимана из Никшића и околине, да се предаду кнезу, да би једном дошли до мира и сређених односа. Сличног покрета било је и међу Корјенићима. Људи су се жалили, како их „у Стамболу не чују, а везири их пренебрегавају", „Ми већ не моремо дајанисати", била је њихова јасна писмена порука; боље је и с малом Црном Гором, која показује интерес за крајеве у свом сусеству, него с великом Турском, која је на њих заборавила. Разлозн нису нимало сентиментални, али је бнло врло карактернстично, да су се могли јавити и бранити. Годину дана прије устанка ускочило је окр