Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

Један од усташких задатака у овом боју био је: продрети до турске хапсане под градом, разбити је и ослободити осамнаесторицу Срба које су Турци у почетку устанка у Батковићима похватали и затворили. Аскерски плотун и топовска ђулад с града усташима се нису дали ни прикучити тамници; а Турци, да би своју јарост искалили на крсту, из освете изведу српске сужње на Луку и посеку. Овај губитак као и узрок да нису освојили Касабу, усташи приписују у кривицу Пеку Павловићу, који, према слатском здоговору, не удари на град. Издаде Пеко... Издаде Пеко... прво оде шапат од уста до уста кроз борачке редове усташке, а затим се тај шапат претвори у гласно довикивање. И разјарени и разочарани усташи стадоше напуштати Касабу и повлачити се пољу, носећи собом, по обичају, задобијени шићар и 120 мртвих и рањених другова, међу којима и погинулог харамбашу Филипа Ковачевића с братом му Спасојем. Повучене су се чете опет _ окупиле на Слато, где су плен поделили и погибаоце сахранили, Кад су га питали; зашто са својим одељењем, према слатском здоговору, не удари на град, Пеко је одговорио: да није добио наређења с Цетиња да и турске градове осваја, но само да им чини штету по Херцеговини. И тврдио је, да с погледом на мали број и снагу својих јајоша и њихову слабу спрему и наоружање није смео утоталити да напане голијем прсима и жољавијем шакама на тврди турски град, са ког су из рука изученог аскера и добро ушанченог башибозука бљували Крупови топови и грмеле енглеске острагуше.

Радован Перовић-Невесињски

65

НЕВЕСИЊСКА СПОМЕНИЦА ' 5