Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

86

и што зарадио. Највише бих се бавио у оној кафани, где ме превари пиштољ и опали, Грахово беше центар одакле су се водиле операције према Херцеговини и сваким даном постајаше живље. Ту су се могли видети многи Црногорци, Херцеговци и странци, а ту сам богме видео једном и књаза Николу. Но мени су најближи били херцеговачки главари, командири и јунаци, као Стојан Ковачевић, Перо Тунгуз, Кико Стевановић, поп Богдан и други. Ови људи изгледали су ми скромнији, приступачннји, а никад разметљивн и осиони, као понеки црногорски главари, војводе, сердари и капетани. Први су' били умеренији и у јелу и у пићу, па ипак бих са пуно зависти гледло како командир нашег невесињског батаљона Кико Стевановић руча богато, На Грахову видео сам први пут 1876. године једног младог и омаленог Руса, са смеђом великом брадом н дугим перчином. Носаше црногорску капицу, руску доламу, црвену кошуљу, опасану свиленим гајтаном, чакшире и чизме. У понашању беше благ и приступачан, Херцеговачки свет гледаше на њега са дивљењем и поштовањем, а по свему се је и видело, да он искрено воли Херцеговце. У осталом, он је умео зшек подесити понашање према Херцеговцима и Црногорцима. У друштву једних и других он се је понашао пријатељски, али се је мени ипак чинило, да је он у друштву са Херцеговцима био ведријп, него с Црногорцима, према којима је показивао више озбиљности. Херцеговачки глазари беху му омиљено друштво, а с војводом Зимоњићем беше се и побратио. Свет би препричавао његова доброчинства, понављао сваку реч, коју би казао „Рус“. Гледао сам га, како иде у спроводу при сахрани војводе Макснма Баћовића, који јуначки паде код Глуве Смокве и кога донијеше у Грахово, да га сахране код цркве. Посматрао сам како „Рус“ бије нишан с Црногорцима и Херцеговцима, и како би ови викали: „Рус подбаци‘“ „Рус пребаци". Рус би