Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

85

виде та знаменита места, где раме уз раме са Црногорцима погибе не мало Херцеговаца, као што беше „Биједићу Ристо"? Граховљани примише у своје куће херцеговачке породице пријатељски. Моја мати настани се са децом' и осталим задругарима у кући Вуковића, перјаннка и познатог јунака. Кућу Вуковића, која бејаше испод планине Дервиша,одвајашеједнодесетак кућа од куће војводе Анта Даковића а с друге стране војводине куће, испод Дервиша, беше се населио поп Богдан Зимоњић, војвода херцеговачки. Како су наше породице биле у неком традиционалном племенском сродству, то је близина породице војводе попа Зимоњића имала за нас значаја: ми смо могли увек да предочимо поноситим Црногорцима то сродство и да им кажемо: И ако смо сиротиња, нисмо никоговићи. У то доба старији син војводе Богдана, Стеван, беше велика личност и креташе се у друштву Црногораца и Херцеговаца тако, да му ја нисам смео ни приступити, али његов најмлађи брат Пеко (садашњи сарајевски митрополит) бејаше мој вршњак и често долажаше код наше куће да се са мном и мојом браћом мало поигра „војника“, —да се баци „камена с рамена", или надмеће „скока јуначкога 11 . Херцеговачке породице, настањене наГрахову, живеле су бедно и то поглавито од „тајина“, који се добивао из Русије и доносио на леђима из Рисна. Немаштина срестава за живот беше велика, а већ почетком 1876. године ударише у народ болештине (гладни тифус —пегавац), а у стоку —помор. И тајин из Рисна и дрва из планине морали су се доносити на леђима. Ове околности примораше моју задругу, да се подели. Стриц ми Ђорђо са бабом и једном сестром оде у Рисан, а моја мајка са петоро деце и једном заовом оста на Грахову. Мене, бајаги уписаше у школу, али, како она није радила, ја је нисам ни посећивао. Живећи тако на Грахову ја сам већи део дана проводио у чаршији, да бих бајаги кога послушао