Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

84

потрбушке, да дођемо до једног малог језерца, одакле смо узимали воду. Пред пећином је кућа војводе Анте Даковића, опкољена зидом, а отвор саме пећине служио му је за смештај стоке. Због чешћег узимања воде ја сам често био код куће војводе Анта и макар да сам био дечко, увек би био дочекан од његове чељади благо и предусретљиво. Име војводе Анта чуло се већ тада у песмама. На средини граховског поља бејаше чаршија или варошица од двадесетак кућа, распоређених с једне и друге стране друма који вођаше за Рисан. У чаршији беше један хотел, где су одседала „велика господа“ и странци, и две механе, од којих памтим ону где су долазили поглавито херцеговачки главари. На крају вароши, с десне стране пута, беше тамница са једном мурвом (дуд) пред вратима. Ову околност памтим с тога што сам под том мурвом седио нека три сата, ухапшен од стране власти. Газда од оне механе, где су долазили главари рече ми једнога дана да припазим радњу, док се он врати с посла. Том приликом опазим на зиду пиштољ. Узмем га и станем загледати. Реших, да нема капсле, навих ороз и скресах, али пиштољ пуче и куршум проби таваницу и кров од механе. Власт дође и, како је било забрањено пуцати у чаршији, одведу ме под мурву, одакле ме ослободи престрављена мајка. Од тада осетих страх од власти, као онај што сам га ocehao од Турака. На северној страни поља беше црква и школа, а недалеко од њцх кућа капетана Ковачевића, којн је играо знатну улогу између херцеговачкнх усташа и највиших црногорских власти, као посредник. Ова страна поља наслањаше се на један омањи плато, који се зове Граховац, на коме је кнез Данило писао Омер-паши на фишеку „одговор 11 и где су Црногорци 1858. године одржали сјајну победу, Све потанкости крвавих догађаја, који су се одиграли на Граховцу, казивале су нам гусле. Па зар је чудо, ако су многи од нас похитали, да што пре