Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

83

Ми смо се као деца смејали Ђорђу, кад би он остао, да се потпасује, али од све муке и ми смо то практиковали. Гледао сам, где неки праве ваљкове од глине, као пилуле, па их гутају да заварају глад. Кад смо пролазили поред неких села, могло се је нешто и купити, али сељани већином ннти су имали што да нам уделе, нити да продаду; све су им били раније покупили или Турци или усташи. Кад би неко чељаде из збега јаукнуло од бола или очаја, дружба би га овако осоколила. Ајде бре, Црна Гора није преко мора, па кад стигнемо, одморићемо ,се. Хеј браћо, чини ми се, да је преко свпјета... Али ипак, и код таких опомена нова би енергија појачала снагу, Изгледа ми, колико је год било лица у нашем збегу, да је свако од њих имало свој особити појам о Црној Гори. Једни су замишљали Црну Горумалену, други кршевиту, трећи јуначку, четврти као гнездо соколова и осветника ит. д., па су се на послетку сви ти појмови сливали у један општи појам слободне Црне Горе, где се не зна за страх од Турака. Тај ореол славе, што је обавијао Ловћен, привлачио је Херцеговце неком тајанственом силом и ублажавао патње и болове на путу. И на послетку што смо жудели то смо и постигли: херцеговачко „робље“ паде на Грахово, које смо раније већ познавали само из песама -- тога јединог извора нашег познавања света. Граховско поље опасујеобруч кршовитих брда, испод којих се по периферији поља нижу, као један ланац, куће. На источној страни поља Дервиш Брдо, у чијем подножју избија чувена граховска пећина. Причају, да се том пећином може доћи до Никшића. Ја то не знам, али знам ово, да сам 1876. године ишао са децом војводе Луке Петковића до на један километар у пећину, да доиесемо воде. На неким местима морали смо се са лучем провлачити