Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

82

ћама и кошуљи, други гологлави, трећи у ципелама без чарапа, четврти у капуту или увијени у ћебад. Не беху им боље обучене ни жене. Како је ко устајао од кревета, тако је и облачио оно, што му је било прво при руци, па је хитао, да час пре измакне из ватре, јер је напад усташа на варош био изненадан и плаховит. Сељани, који беху вичнији свакој муци и невољ.и, задиркивали су их у шали, али им ипак даваху нешто од својих хаљина, те да се људи обуку. Но поред свнх недаћа, којима су били изложени варошани, код њих не беше ни кукњаве ни очајања. Међз'’ њима могло се чути само јадање и препричавање језовитих часова спасавања од ватре и куршума при излазу из вароши. Тога дана било је у невесињском пољу внше збегова, који су кренули разним путевима црногорској граници, а многи су се и раније били пребацили у планину. У нашем збегу били су скоро самн варошани и становници најближих села. Изађосмо на Буквицу. Многи се освртаху, да баце, можда, последњи поглед на пусто невесињско поље, које трепераше у златном сунчаном зраку, да човек ока не одвоји. Погледасмо и ми на Жерајића брдо и видесмо, да се згариште још пуши, Окренусмо пут Лукавца. Жене, деца и стока ишли су путом, а свн мушкарци, који су имали макар и малу пушку, ишли су са стране упоредо, као нека заштитница од Турака. Кад стигосмо у Лукавац, беше пао у велико мрак. Застадосмо ту да коначимо. Наш збег крену из Лукавца даље планином. Чини ми се, да смо осам пута заноћили до Грахова. У путу пратили су нас стално два опака сапутника: глад и жеђа. Ми смо се често пењалн уз литице, да нађемо у њеним борама или улокама кап воде, заостале од плахе кише пли јутарње росе. Том би приликом сисали и маховину као сунђер. Многи су се од глади „потпасивали“, т. ј. отпасали би каницу, па би је опет опасали, притежући добро желудац и црева уз кичму, да се не осећа глад.