Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

81

рупчагу. Остали укућани повезаше нешто хаљина, постељног прибора и покућанства па пребацише преко крава и волова, као бисаге, Стока је била мирна под тим товаром, као да је и она осећала један судбоносни и неизбежни корак. Сав остали пртљаг и намирнице дођоше у торбе и вреће, које је чељад морала упртити на леђа и носити. Мајка ми викну: Ајде, забога, дијете! Није вријеме цасе сејири, него да се спремамо и бјежимо. Узми Лазу, Обрена и Риста, па иди право у Буквицу код врела, а ми ћемо овај час за вама сви,... Ја узех за руку Риста као најмањег и поново изађох на Жерајића брдо, преко кога је водио пут за Буковицу, те да поновно гледам, како гори Касаба и да поновно слушам, како прашти пушка и како зуји од града понеки куршум кроз зрак преко наших глава. Од нас четворо браће ниједно не осећаше да има што да. жали, нити вођаше бриге куда идемо. Свеје око нас било занимљиво, чудновато, али више заносно него страшно Трчкарајући тако до врела сустизали смо успут и друге породице из Миљевца и Касабе. Окренух се, да видим, иду ли наши путем. Одједном видех, како се дижу густи димови поврх наше куће и хана. Ено, запалише и хан и чардак Жерајића, повикаше неки престављени и забринути. Тај узвик текну ме у срце, а у исто време онај дим стаде да гуши занос и безбрижност. Први пут почех онда да схваћам, шта значи остати без крова и огњишта и онда тек осетих бол, а затим крупне сузе ми потекоше низ образе. Први састанак избеглица или збег направи се дакле код врела испод планине Буквице једно пола сата од Жерајића брда. Ту нађосмо пуно окупљеног света, који је дошао из Миљевца, Жиљева, Бијељине и других села невесињског поља. За иас децу особито беху смешни варошани; једни у га-

ндесињскА споменица fi