Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

80

менити. На темену брда, где су бнле зидине града, ја угледах два ватрена појаса; један појас иђаше у наоколо по ивици зида, а други испод бедема. У доњем појасу опазих аскере: једни леже, а други клече и сипају ватру на четири стране, а та ватра и чињаше један ватрени појас око града. Касаба пламтијаше као наложена ватра. Колутови густог дима ковитлају се до облака и заклањају Вележ, а оздо их пробијају варнице и пламенови. У равници, испод брда, на коме је град и аскери, запазих омање групице људи, али се они више назираху по ономе диму који је избијао из потока, шумарака и других заклона. Док ја посматрах ватру са града и варош у пламен}', грану сунце. - У дечијој души мењаше се час страх, час радост. Учини ми се, да она жижа слободе у срцу засија јаче и ја викнух: Хај, помози Боже нашима! У том осећању окренух се кући, хану и чардаку. Вндех неке усташе и Црногорце, како вуку грање у кућу и на чардак у собу, где смо спавали. Не бејах свестан, шта они хоће све дотле, док не чух гласове: Одмећите се свн, мало и велико. Купите ствари н носите све, што можете са собом! Не дангубите, јер ако Турци нагрну, све ће вас поклати. Ама, куда ћемо за име божје? У планине рече један усташ кратко, па после у Црну Гору Не дирајте ми кућу, нек остане рече Ђорђо. Морамо, да не би Турци од ње правили фортицу или башкарили се овде. Не дам, да се кућа пали рече Ђорђо одлучно, а ми ћемо измакнутн у Буквицу. Усташи привидно пристадоше, бојећи се свакако сукоба, у том времену баба Милица са две своје кћери истераше пред кућу два вола и три краве. Друге стоке нисмо ни имали те године. Ђорђо н Симана узеше крупније ствари, као казане, посуђе, па н друго, па однијеше у гај и затрпаше у једну