Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

сам гледао, како нешто траже по гају и по Жерајића брду, одакле се је лепо видео, град и Касаба, па су опет одлазили у поље или у шуму према Буквици. Мали сам био, да знам шта је то извиђање, али кад смркну, моја мајка рече одлучно: Вечерас ће ђеца спавати у соби на чардаку, а ми ћемо остати доли у кући. Кућа са- огњиштем била је дозидана уз чардак, па како је горња соба и диванана служила само за отменије посетиоце и госте, то ме ова необична одлука мајчина и зачуди и. обрадова. Мајка нас све петоро поведе у собу, положи на општу сламњачу једно до другог и покри губером. У кући се чујаше неки жагор, а учини ми се да има и страних људи, али ускоро ја заспах слатким сном. Мислим да је превалила поноћ, када у дубоком сну зачух неко страховито праскање по крову. У почетку ми се учини, да је то киша са градом, али мало доцније праскање се претвори у неке ударе по каменим плочама крова над нашом главом. Удари час застајаху, час се проламаху. Пробудих се и са страхом провирих испод губера. У кући доле трчкарање и вика. Премишљах, да су на кућу ударили хајдуци, одметници или Турци. На вратима собе показа се мајка. Ја скочих усплахирен и запитах; Шта је, мајко, забога, каква је то грмљавина? Не бој се, сине, обуци се! То прашти пушка. Наши ударише на град 17. августа, а Касаба пламти сва у огњу. У чуду и страху обух опанке. Пробудише се и остала деца, а одрасли беху већ на ногама, као да нису ни легали. Хтео сам да знам све, шта се збива, али нико није имао времена да ми каже. Беше настало опште запрепашћење и ужурбаност. Кад поче већ зора да разгони густи мрак, радозналост савлада мој страх, и ја истрчах на узвишицу изнад куће, да видим град и Касабу. Не веровах својим очима, да се је могло од јучер све тако из-