Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

78

коме је Турчин био прострелио прса, па је за дивно чудо остао жив. Комисија дође путем из Касабе до Жерајића брда и код шумарка Ретач сврати десно на по* љану, која је била пред очима невесињског града, oko чијих зидова беше изашао аскер, те гледаше састанак комисије и невесињских кнезова као на длану. Турци одседоше од коња и дадоше их заптијама, а затим седоше на серџаде (ћилиме) у полукруг — по турски. Кнезови изађоше из оближње шуме, приђоше им и хладно се поздравише, па онда седоше према Турцима на подавијене ноге, опирући се на колена, да би лакше могли устати, ако дође до невоље. Мој стриц Ђорђо и баба Милица, за којима и ја бејах пристао, да гледам тај састанак, донијеше из хана кафу, па посл}гжише једну и другу страну. Отпочне разговор хладнокрван са турске стране, али глас кнеза Симовића јечаше пољем као из неког бадња: „Част цару, али нема мира са зулумћарима и нашим крвопијама“... Ја жив умрех мислећи, да he га Турци одмах посећи. Кад се вратисмо кући, ја чух, како баба рече Ђорђу: Ама им ови наши скресаше баш све у брк, као што треба. Биће лома по Невесињу, Бог и душа... Комисија оде одакле је и дошла. Негде око тога (7. јула) времена Турци дозваше на веру 12 Невесињаца у Касабу, али их ипак задржаше у затвору, као таоце. Међу њима бејаше Аћим Кљакић, чија задруга на Удрежњу бројаше око 70 чланова. Сви су они после напада на Невесиње исеченн на Цветној Пољани изнад Касабе. Селим-паша предузе мере, да устанак угуши силом. Но уместо да војничке и крваве мере застраше Херцеговце, код њих се појави још већа отпорност духа, коју појачаваше глас; Црна Гора, Србија и Русија неће нас нздати. Уочи напада усташа на Невесиње ја сам видео, да су неки сељаци долазили код наше куће, а неке