Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

77

а богме бојати се је и за наше рече баба Милица узнемирено. И заиста, тај ocehaj бабе Милиде оправда се: Перо са два друга уђе у Касабу и убије стражара при сусрету с њим код саме џамије. Сазнавши за то, кад год бих отрчао у чаршију, да штогод купим за кућу, ја бих прошао оним сокачетом поред џамије, да видим оне трагове куршума, који су заостали на зиду џамије од хајдучких пушака. Наравно, да Турци нису могли то оставити без освете. Не прође ни недеља дана, а они већ заклаше код тора на спавању Максима Бањанина, једног од најближих комшија наше куће. Пушка Пере Тунгуза била је прва у вароши Невесињу, али је Перо водио чету као хајдук, а не као усташ. С тога његова пушка није имала пресудног значаја за одсудну борбу усташа и Турака. Тај је значај добила борба између Турака и усташа, кад се усташе сусретоше и сукобише с Турцима на брду Гребенцу (Крекови) 27. јуна 1875. г. Tora дана Јован Гутић, Трифко Грубачић, Кико Стевановић, Драгић Радовић, Анто Гутић и Трифко Вукотић са осталим усташима заметну бој са домаћим Турцима, који се беху окупили на Крековима, да гоне одметнике цареве. Тај први одсудни сукоб усташа и Турака и зове се Невесањска пушка, која претхођаше Херцеговачком Устанку. После отвореног сукоба између усташа и Турака на Крековима, на домаку поља Невесиња, није било тешко и за мене као дечака бити пророком, да ће бити љуте и крваве борбе између Срба и Турака. Турци видеше да је са устанком загустило, па у почетку јула послаше из Сарајева једну комисију, коју сачињаваху Хајдар-бег Ченгијић, Петраћ Ефендија и други, и која је имала задатак да умири рају разним уступцима и обећањима царске милости. На сусрет овој комисији изађе неколико кнезова из невесињског поља, од којих памтим кнеза Ђуру Симовића, као нашег кума и човека,