Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

друге муслиманн и католиди. А да је то тачно најбоље нам свједочи повјерљива депеша генералног консула грофу Андрашију 14. јуна 1872. год. У њој он јавља, д-а је посветио цијелу своју пажњу остварењу „мудре намјере“ министрове, да се само католички елеменат шири у Херцеговини и Да се тај елеменат што више приближн Црној Гори. Ступио је већ у везу са свештеником Борошом, а преко њега са бискупом Краљевићем у Мостару. Али упркос рада бечко-пештанске дипломацше и њених консула у Сарајеву и Мостару, католички се елеменат није смио населити ни према Србији ни према Црној Гори из чистога страха. Чете црногорско-херцеговачке биле су тада у пуној акцији, а свестан је био сваки онај католик да меће „главуу торбу“ ако се насели у именованим кадилуцима према Србији и Црној Гори. Исте чете, час са центром из Приморја, час из Мораче, час из старе Црне Горе, а час из племена херцеговачких дуж црногорске границе, бориле су се годинама док су храбре муслимане стјерали са планина и појединих мјеста на ударцу хајдучких чета, у сигурнија мјеста, равнице и вароши, а на истим мјестима населиле своје јатаке православне, а сад да дозволе те хајдучке чете нератоборном католичком елементу да се туда насељава, и да служи политичким циљевима Беча, било би више но смијешно. Но ако се тада није испунио овај план грофа Андрашија, он се отпочео испуњавати доцније. Кад је Аустро-Угарска окупирала Херцеговину, херцеговачки бискуп Буцоњић отпочео га је изводити. Бискуп је куповао од муслимана, који су се селили у Турску, земљу, разгонио православне кметове и насељавао католике. Најбољи су докази за то нова католичка насеља испод планине Вележи, у Касаби невесињској, у Крушевљанима, у Клињи и другим мјестима. Хтјело се, да се пресијеку везе између Црне Горе и православног народа у Херцеговини, који је ишао с Црном Гором заједно.

Данило Тунгуз-Перовић.

122