Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

XV

желе помоћ од Аустрије, припознајући hecapa као свога. Не пуштајте да нас Турди кољу. Немамо џебане нит оружја. Просимо провиђења. Барјак Аустрије пред нами је!“ Међу устаницима налазио се и Марко Стазић из Задра, за ког су тврдили Турци, да је био повереник Родићев. У исто време проносили су се гласови (спомињао их је сам аустриски вицеконзул, Вук Врчевић), да су два аустриска емисара, Сауервалд и Роскијевић (оба су доцније били аустриски управни чиновници у Херцеговини), ишла кроз Херцеговину и агитовала у народу. Ствар се, дакле, на тој страни кренула, иако још није дошло до праве борбе. Независно од тог, скоро у исто време, дошло је до сукоба и у невесињском крају. 23. јуна харамбаша Перо Тунгуз са својом четом пресрео је у Бишини један турски караван и убио седам кириџија. То изазва енергичније мере с турске стране. У Кифину Селу 25. јуна пала је онда одлука, да се акција за устанак почне живље и прошири и на остале срезове херцеговачке. Устаничке чете кренуше по том одмах на посао и 27. јуна, ка Крековима, отпочела је прва борба. Невесиње се дигло, и његова пушка дала је глас осталој Херцеговини. Кнез Никола се надао, да још може уставити ствар. 24. јуна депеширао је он генералу Родићу, како је устанак избио и како су угрожене везе из Мостара за Требиње, Столац, Никшић. „Зупци, Бањани, Пива и Шаранци, који граниче с нама, још су мирни. Досад још нема проливања крви.“ Молио је Родића да му јави, да ли он зна шта више, хотећи, вероватно, према одговору да погађа аустриски став. Он није био на чисто. „Тако ме јади не знали“, писао је он војводи Петру Вукотићу још 18. јуна, „ја не разумијем ништа ови њихов посао, нити знам како he им изићи... Петре! Или је овијема људима превелика невоља, или је нешто што ми не знамо. Ако је прво бих их жалио, а ако је што од овога другога, жао би ми било да смо изиграни као ђеца“. У Невесиње је и писао и поручивао, да се