Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

XVI

још чека; чак је и претио, да могу остати усамљенн. Алн је покрет већ узео маха и није се више дао зауставитн. Да га, на сваки начин, одржи у својој власти, кнез онда бржебоље шаље Пека Павловића, да се нађе устаницима као саветник. Пеко је био славан као харамбаша и хајдук, и његов долазак био је врло мно устаницима. То им је био и доказ, да кнез неће да их остави саме. Кнезу је, с друге стране, било лако, да Пеково присуство објасни, кад затреба, као дело хајдучке недисциплине. Расположење устаника било је ратоборно. Онн се сматрају, јављао је Пеко кнезу 7. јула, „тако силни, колико да нема ни једног Турчина на свијету. Они хоће буну и кажу, да их нико од тога одвратнти не може, мада немају ни пушака, ни фишека.“ На то је војвода Петар, кнежев таст, одговорио отсечно 9.. јула Пеки: „Кажи тијем људнма, да нм још сад ништа помоћи не можемо. Ема им задај божју вјеру, да he грдно платити Господару, што му народ из та три кадилука ископаше н хоће да преврну... Кажи им, да нико помоћи неће, колико год им ко обећава. Ово им, Пеко, кажи, и ако не шћеше послушати, а ти им реци: честита им зла срећа!““ Они нису послушали, иако је још увек било могућности за то. У Невесињу је још преговарала једна мешовита комисија, и била вољна на велике уступке. Пред тврдом одлуком устаника кнез Никола- је морао попустити. С почетка са устручавањем, а касније све енергичније, слушајући сугестије наше романтичарске омладинске штампе, он је помагао устанак и најпосле се заложио за њ са најскупљим жртвама. Месец и по дана после „невесињске пушке“ устанак је букнуо и у Босни, где су већ од пре чињене припреме; и то најпре у Крајини, па после у Подрињу. Дуго припреман, тај устанак је брзо узео широке размере, од Мораче до Уне, и показао толико прегалаштва, да је одмах, првих недеља, тачно био оцењен као догађај од прворазредне важности. Неодољиво, он је повлачио на дневнн ред Српско,