Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

134

19. Грахово, 7. јануара 1876. Г. Пеку Павловићу, војводи Максиму, архимандриту Перовићу, војводи Тривку Вукаловићу и свијем главарима. Примили' смо ваше писмо и разумјели како су Турци отишли за таин и врнули сеу Требиње. Како неће Турци проћи кад ви неки главари остављате војску, а мотате се по Дубровнику? То је жалосно чути мене и свакоме ко мисли добро јадноме народу херцеговачкоме, али гледајте посад, оно што је могуће учинити, те не упуштите. А ако устраје међу вама више неслога као што је било досад, нете се никако више заборавит’, но вам чинити што he бит’ за срећу Херцеговине. И прије сам ви говорио: није шала 100.000 сто хиљада душа херцеговачкије да изгубе с неколика човека, који раде своје славамобије. Али ви дајем Божју вјеру, ако би шга навлаштито учинио, да ће* својим животом платити. И пошто ви дође ово писмо, икакав главар ако би отпшао у Дубровник, али на друго мјесто, што га не бисте послали за прешу ил’договор; свезаћете га и послати у Грахово! И тако знадите и да сте здраво. Ваш доброжелјетсљ војнода Петар Вукотпћ Адреса: „Г. Пеку Павловиђу he буде.“ 20, Г-ну протопопу Ристу Ковачевићу. Настављење које има извршити: 1.) Да пођеш у Херцеговину међу усташима и у споразумјењу са усташкијема вођама, да упишете у војнички списак свакојега Херцеговца, који је cnoсобан за ратовање, па ма и немали сви пушака. Нека буде сваки у војску уписан. -2.) Пошто сву војску препишите, по петнајест војника од сваке стотине одвојте за административну трупу, која ће се бринути, да свој војсци набавља и доноси та’ин, џебану и све друге могућне нотребе.