Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

164

до дворова Даковића Анта, па се криве са мермер авлије и дозивљу Даковића Анта; „Је ли Анто на бијелу кулу?“ 190 Кад зачуо Даковићу Анто, да га неко испод куле виче, на пенџеру канат отворио, а на демир главу наслонио, па погледа на мермер авлију; 195 а кад виђе оба кнеза млада на два добра коња од мејдана; Анто позна да су Невесињци па ra ево низ бијелу кулу, а он сиђе на мермер авлију. 200 Кнезови му добар вече вичу, а Анто им здравље прихватио : „Да сте здраво оба кнеза млада „од пространа поља Невесиња! „Одсједите, коње одморите, 205 „ође ћемо ноћцу претурити. 11 Тад’ кнезови коње одсједоше са Антом се оба загрлише, руке шире, па се пољубише. А да видиш војеводе Анта, 210 на млађе је црклет учинио, да два коња воде у подруме и дају им зоби и сијена. Анто собом води оба кнеза, изведе их на бијелукулу 215 па им кафу и ракију дава и мекијех морскијех смокава. Ту кнезови умор починуше, иза тога ноћцу претурише, а у јутро када освануло, 220 уранише оба кнеза млада, те им кафу и ракију дава. Онда рече војевода Анто : „О Бога ви оба млада кнеза, „како тамо пољу Невесињу, 225 „како ви је у животу раја ?“