Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

3

моментима долази с њом у опреку, ослањајући се на помоћ руских утицајних династичких кругова и националистичких елемената народа и интелигенције. Та је пропаганда захватила седамдесетих година Словене у целој турској царевини, а носиоци су јој били панславистички комитети под водством руских дипломатских представника: особито Игњатијева у Цариграду, Новикова у Бечу и Јонина у Дубровнику. Руски конзули у Београду, Сарајеву, Мостару, Скадру и другим местима били су исто толико органи те пропаганде колико и руске владе. Калуђери, свештеници, трговци и ретки школовани људи међу Србима у Турској постају сарадници те пропаганде. Жариште слободе и уточиште у невољи била је Црна Гора. Ратоборни Црногорци давали су стално потицај на борбу. Без помоћи Црне Горе није се могла борба ни замислити. Стога је први корак невесињских старешина при припремању буне био тај, да осигурају помоћ Црне Горе. Кнез Никола је увиђао све опасности заплета с Турском, из којега би се могао поново родити рат, али није могао жртвовати ни престиж, који је имао у Херцеговини. Зато је он препоручивао Невесињцима да остану у миру с Турцима, особито у јесен и зиму, али је дао уточиште онима који су билн у опасности. Он је узео посредничку улогу, помоћу које је могао одржавати свој утицај у Херцеговини и искористити га код Порте за мање, ближе и остварљивије циљеве нарочито да добије излазак на море и да мирним путем прошири границе Црне Горе. Али, подгорички покољ Црногораца, непомирљивост херцеговачких муслимана, ратоборност Црногораца и Невесињаца као и српске и панславистичке јавности и непопустљивост Порте у питању териториалних уступака Црној Гори онемогућили су Кнезу Николи да задржи до краја, своју посредничку улогу. Његовим посредовањем враћени су невесињски бегунци почетком јуна. Из једне ње-