Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

2

верском погледу. Уз природну јединственост била је историска. Сви су ови крајеви преживели исти вековни политички, верски и социални притисак турских завојевача, под којим су се стопили и ујединили у једну хомогену масу. У тој маси која се продужавала далеко на исток, створило се via facti слободно жариште у Црној Гори. Радиус његове делатности и утидаја постајао је све већи, што су постајале повољније прилике за остварење националног начела у XIX веку. Последњи свештени владар Петар II Његош протеже свој утицај на источну Херцеговину, Грахово и Дробњаке, а први световни владар кнез Данило буни не само Грахово него и југоисточну Херцеговину западније од Грахова, али у неравној борби с Турском спасава Црну Гору тек интервенцијом Аустрије (1853.). Ипак је настављен процес природног проширивања и рашћења. Грахово је припојено Црној Гори после једне сјајне победе над .Турцима и француске н руске дипломатске помоћи 1858. Али, не напушта се ослободилачки покрет ни у западнијим Зупцима. Турска зауставља али не уништава ослободилачки покрет победом над Црном Гором 1862. и умирењем источне Херцеговине на основу неке ограничене самоуправе. У овим свима покретима Невесињцн су учествовали само појединачно. Ти покрети нису се распростирали на њихов крај. Иза тих локалних покрета долазн доба на широко засноване акције Кнеза Михаила, Омладине и панславистичког покрета. Заснована на широкој основици једног општег словенског покрета на Балкану, који би био помогнут народним покретом велике Русије, та акција даје широку подлогу и дубоко залеђе свима појединачним ослободилачким тежњама и пропаганди на словенском југу. Руска влада морала је водити рачуна о моментаним ситуацијама и интересима, а панславистички покрет могао је да делује без компромиса, да у крајњим циљевима служи руској влади, али и да у извесним