Споменица педесетогодишњице Невесињског устанка 1875-1925

90

трупа до трупа, застајеш, загледаш га, пипаш га, удубљујеш се у оне накажене црте на лицу, удубљујеш се у судбу ових покошених живота и више не осећаш ни смрад, ни одвратност од разјапљених рана и нечистоте. Нека неизмерна горчина и бол обузме ти целу душуи потом све друге осећаје, и ти идеш као сенка од трупа. до трупа, идеш готово несвесно, и свуд застајеш и све сагледиш, док на послетку не видиш да си изашао из овога кобног непокопаног гробља. Погледаш, а руке ти крваве од додиривања трупова. Тада те обузме нека језа, и ти се грозиш и бежиш, 'и тада заиста трком. бежиш, бежиш док за тобом не остане далеко смрадно и ужасно бојно поље, пуно стрва, трулежи, крви и костију. А кад после врелога дана и ових страшних призора наступи тија, проладна ноћ, теби у поноћно доба још излази пред очи страшна слика смрти: голи костури у дугим редовима клизе ти испред замућенога погледа и ти заиста чујеш клепет њиних сувих костију. А кад се сетиш Срба, своје браће, који су често тако, исто остајали на бојном пољу, као ово Турци на Шуматовцу, ти осетиш као да ти је један од свих страшних костура усред срца удубио своје ледне зубе, и ти заиста осећаш да те нешто гризе, гризе право за срце, а те угризе прати неисказан бол... После тешкога и и буновнога сна устајеш у јутру смрвљен и изнурен, као да те тресла тролетна грозница.

Ово су осећаји, утисци и душевни болови, што сам их ја осетио при посети крвавога разбојишта око Шуматовца, где се ваљало преко хиљаду Турских. лешина. Да ли и други слично осећају при подобним призорима, или су други тврђа срца — ја не знам, али знам то, да би ми било милије бити у најжешћем окршају, борити се на живот и смрт, но после борбе, кад умакне бојна рика,. обилазити крваво разбојиште, пуно крви и лешина, где се, хтео ти или не хтео, цела пажња концентрише на оне рашчупане, нагрђене трупове...

~

Шуматовац је дакле страшно поломио Турке. Они

су на бојном пољу остали више од хиљаду мртвих,