Споменица педесетогодишњице Невесињског устанка 1875-1925

110

трудима пробијају непријатељске ланце и доносе слободу поробљеној отаџбини.

Но, осим жртава које су дали, сам положај добровољаца био је изузетно тежи него сваке друге војске, јер се они нису сматрали регуларном непријатељском војском. Сваки онај који би, рањен на бојишту, допао шака непријатеља није сматран као редовни непријатељ, него је предаван џелату. Страдањима су биле изложене и њихове породице у Аустрији. А каква је била њи-

хова ситуација за случај потпуне непријатељске победе, или једног мира, који би санкционисао предратно стање За њима су биле попаљене све лађе за повратак и, у тешким моментима када је у савезничким редовима била пољуљана вера у победу и када су се правили покушаји за сепаратни мир, њихова је судбина познавала само два излаза: победа или смрт.

Вера и циљ, који је њиховој борби давао снагу, био је у томе: спасти Србију и остварити идеал надионалног ослобођења. Но у тешким моментима морало се мислити на оно прво. Јер шта би било да је триумфовала варварија Виљемовог германства> ЛПропаст Србије и пропаст Француске значила би не само материјалну Катастрофу, него пораз и пад саме идеје слободе. Њих је требало бранити пре свега.

Но како је имала бити вођена ова одбрана» Слобода Србије се није могла бранити једино материјалним оружјем и са дефанзивним мерама. Србију је требало бранити и моралним оружјем, које је било средство за рушење Аустрије. То оружје су некада употребили борци у Великом Народном Устанку. Подигавши се против турске тираније, они су прокламовали да се боре за слободу раје васколиког Балкана и позвали су све оне, Који желе слободу, да се здруже под њихов барјак.

То исто оружје имало се употребити иу борби против Аустрије, како би се она дирнула у унутарњем својем саставу. Но њему се на почетку самога рата није поклонила нарочита пажња.

·_ Унутрашље рушење Аустрије настало је онда када Славени почињу да у већим размерама дезертирају ау-