Споменица педесетогодишњице Невесињског устанка 1875-1925

Осим тога тај добровољац који се бори и пролива своју крв за слободу Француске и за слободу свога народа веровао је да је „све оно чиме се дичи и поноси данашња образованост, а посебице... оно што је утврдило веру, облагородило обичаје, распрострло љубав и побратимство међу људима, што је унапредило и усавршило данашње науке, устостручило и усавршило данашње вештине и занате, разгранало трговину и светски обрт“... дакле „све оно, што је подигло човеково достојанство, окре– пило снагу народа — све је то плод човекове слободе, народне слободе“.

(Ова дубока вера кнеза Петра Карађорђевића у свемоћност слободе водила га је кроз цео живот, водила га је и онда, кад је учио школу у Француској, кад се дружио с руским револуционарима, кад се борио и одликовао у биткама код Орлеана, кад је заслужио орден легије части у борби код Вилерсексела у Горњој Саоми, кад се борио у Босанској Крајини за ослобођење свога народа, кад је дошао на престо Србије, кад је ступио са савезницима у рат 1912 године, кад је потписивао објаву рата вероломној Бугарској 1913 године, кад је ступио у рат 1914, кад је прелазио преко кршева арбанашких Његово је срце живо куцало за слободом и онда, кад су му, у тренутку Његове највеће физичке изнурености и Његових душевних мука, италијанска влада и његов пашеног, италијански краљ, нудили диван краљевски двор у Казерти усред цветне и миришљаве Кампање, под дивним плавим небом, где расте и цвета лимун и поморанџа, да се одмори и сачека даљу судбу народа свога и светскога рата. И заиста за овога. који је поднео све напоре и муке при повлачењу наше војске кроз Србију и кроз Албанију нашао би дивно одмориште под плавим талијанским небом у светој, зеленој и мирисној околини Казерте. Петар Карађорђевић није примио италијанску гостољубиву понуду, јер се бојао да ће изгубити ону слободу, коју је имао у средини своје храбре и намучене војске...

пе

пи