Споменица педесетогодишњице Невесињског устанка 1875-1925

Одговор Београда на ову изјаву био је тај, што су послати људи да убију Петра Мрконића. Срећом његовом то им није пошло за руком.

IV.

У време ових револуционарних покрета против. Турака и њиховог притиска у Босни Петру Карађорђевићу није била девиза: владалачки престо по ма коју цену, него „ослобођење српске Босне“. Стога је Петар сакупио чету од преко. 200 ратника, снабдео их оружјем и муницијом добро их извежбао, поставио им четовође све по једнога на 30 друга. Његова је чета била одевена, имао је хране, у њој је владао потпун војнички ред, она је имала и један топ, па и ракете.

Мрконићева ратна умешност показала се и на граници Босанске Крајине као некада на Лоари у Француској. Он је у више сукоба с Турцима имао дивних успеха, који су му стално подизали углед међу устаницима. У колико му је тај углед растао међу устаницима. утолике се из Београда јаче радило, да га уклоне с овог света. Слани су агенти, просипане су паре, обећавана су златна брда. Али им то није пошло за руком. (Сами поједини агенти су се устричавали да изврше то ниско дело, да скину главу једном Карађорђевом унуку, једноме човеку у правом смислу те речи.

Риста Стефановић, наредник народне војске, родом из Крагујевца, био је послан из Београда у Босанску Крајину, да убије Петра. Он је дошао, ступио јеу Петрову чету и имао је прилике да изврши оно, што му је наређено у Београду. Кад је Риста напустио Мрконићеву чету и фебруара 1876 г. појавио се у Дубици и дошао кући Хрвађана, Манојло је био као громом погођен. Мислио је да је Риста убио Мрконића, али какво и колико изненађење у Маше Хрваћанина, кад му Риста на питање: „Шта је Ристо» Шта си урадио2“ — одговори скрушен са сузама у очима:

— Господине Машо, нисам могао нисам хтео да га убијем. То није човек већ анђео. И ја бих био највећи нитков да сам на њега руку дигао. Чини ми се рука би се осушила. Он је с нама поступао као с ро-

ава нениаи сре =-е ара

aas