Споменица педесетогодишњице Невесињског устанка 1875-1925

12

сна и српског кнеза и његову владу, па да једном пређу преко Дрине, да помогну ослободити Босну. Нисам дошао као претендент већ као обичан Србин, да се сав заложим знањем и војничком својом спремом, а да помогнем и својим новцем. Реците тој господи, што никада нису барут мирисали, да Карађорђевић никада није узмицао, и докле год буде уживао поверење своје чете, да се неће са четом растати, већ да ће и даље радити на започетом послу. Ако је то ...проTHBHO T. Tr. одборницима и онима у Београду и Загребу нека дођу они сами, да ме отерају. Ја остајем овде да делим добро и зло са мојом четом“.

Интриге су продужене, и најпосле утицајем агената из Београда сазвата је скупштина у Јамници на први дан римокатоличког Божића, на којој је решено, да се за главног војводу устанка узме Мирослав Хубмајер а Петар Мркоњић да се са својим присталицама у року од осам дана мора удалити од босанске границе, јер „његова присутност смета даљим ратним операцијама“ !

За време саме скупштине Петар је најодлучније одбијао сваку сумњу говорећи да он нема никакву другу намеру, него да се као Србин и војник бори за слободу своје браће. Свака друга намера, која му

се подмеће, није ништа друго, него подметање и клевета. Скупштина остаде при својој одлуци.

Петар се не покори одлуци скупштине, јер је видео, да је његова чета уз њега душом и телом, али да се не би дошло до сукоба он се братски опрости са својом четом, али не да отиде са границе, него да продужи рад на своју руку. Тада одбор, који је изабрала скупштина у Јамници, а у коме су били већином противници Петра Мркоњића, реши да се Петар убије, ако не буде хтео отићи. Они су чак и човека најмили који би то решење извршио. На седници одбора поред осталих био је и Васа Пелагић, пређашњи архимандрит, а у то време социјалиста-националиста, и он устане у одбору против такве опаке одборове намере, јер је добро знао, откуда је дошла порука, да се Петар убије.