Споменица педесетогодишњице Невесињског устанка 1875-1925

оним шумарцима, — и опет зачу се пуцањ, кад тамо а они напали и на другу караулу турску, на нашој левој страни, баш на обали Дрине, те и ову као и прву предаду огњу а стражаре поубијају.

Одатле кренуше се прво три батаљона, као што мало пре каза, — у ширину скоро на цео сахат, кад из истих шумарака просу се турски куршум на нас, и ми слази с коња, па са осталом војском прилези земљи, све дотле, докле зар турци не спазише добровољце, уз Дрину и бојећи се, да им пут повлачењу MK Бјељини не пресеку, те они од пуцања престаше, а и ми пођи у напред. Пошто ова опасност пређе после једног часа наиђосмо на већу. Тек што ми из шумарака на једну узвишенију честицу излазити почесмо, а осу се пуцањ из хиљаду грла турских пушака на еснаш леви бок, и то опет из шуме, и наша 2—3 војника ранише. Ми застадосмо, али не престадоше турски плотуни, као из једног грла. А да би некрст ућуткали и разагнали, или помлатили, — па да се на Бјељину иде, напери се наш топ са картечом, и после неколико — до десетину метака, занемише пушке.

То је први топ Српски, који је у Босни на овом крају, — близу Бјељине избачен. Но истом се ми к Бјељини напред покренемо, али нас сад опет изненади, с десног крила нашег, скоро позади, из шумарка глас турске трубе, где угледасмо и турски барјак, а у томе се осу и огањ из шумарка на наша позадна два баталијона бригаде, друге класе народних војника. Но Срби се са „Хура“ и огњем из пушака

одазваше турцима, који се назад привидно повукоше.

Но пошто је ово оделење турске војске некако постало

не привиђено од наших добровољаца, који су га зар

напали — прешав пут рачански, и обишав Бјељину, да је нападну са стране, и пута који води ка Тузли и Брчкој, — и тако је оно остало према средини наше

војске: те тако се оно пресежно српском војском, нашло у запари; па гоњено нашом војском иза леђа

наше војске која је већ пред Бељином и ову бије, морамо очајно бити скоро два часа, где су наши и с топовима на њих у шумарици били, докле не уграбе