Споменица педесетогодишњице Невесињског устанка 1875-1925

26

Невесињски Устанак је на Ранка утицао много и узбуђен дизањем Срба на оружје против Турака жудио је да помогне устанике а оне који пребегоше на територију Србије потпуно голи, боси без игде ичега, помагао је. Посматрајући Устанак и са дипломатске стране Ранко је саветовао оа се нађе бољег излаза да не би гинули невини Срби, молио је страну Дипломацију да код Порте учини корак, али без успеха. Србија не беше спремна за рат и Ранко знајући све то није имао куд даље, наставио је са израдом плана како би боље било искористити устанак.

Убрзо затим допреше гласови из Херцеговине да Турци кољу, жаре и пале све што је српско, и сам кнез позове Ранка 6 августа у двор где је са њим говорио о догађајима.

Истог дана у 3 часа по подне Министар Војни позове на саветовање Алимпића, генерала Заха, подпуковника Тихомира Николића, Љубомира Ивковића и остале у присуству владаоца и саветују се о припремама за рат са Турцима. На Ранка се највише ослањало у припремању и одмах је рат објављен. Прикупљајући добровољце — шаљући их у Шабац Ранко је и сам отишао и обишао целу границу од Раче до Јавора и Рашке па је одмах учинио и распоред трупа.

У првим борбама са Турцима добровољци су се храбро држали, а Ранко је — вели у својим записима — „једину наду имао у добровољце, јер војска и ако неборбена уз то и недисциплинована, а било је где су целе чете бацале оружје“.

Год. 1876. Ранко је употребио сва средства да се заузме Бјељина, рачунајући само на добровољце, а о стајаћој војсци није било ни говора, али му вије добро пошло за руком да је заузету одржи.

Улога Ранкова у ратовима 1875, 6, 7 и 8. велика је, али га је унутрашње трвење срушило и није са добровољцима учинио оно што је могао.

По свршеним ратовима Ранко је још живио кратко време, боловао је и лечио се од1880 а умро је у Београду 7. новембра 1882 године. Слава му! К. Ц.