Споменица педесетогодишњице Невесињског устанка 1875-1925

32

епархије, па потпредседник духовнога Суда. И ако је био частољубив није био властољубив, нуђена му је владичанска столица, али је он није хтео примити, остао је архимандритом до смрти.

kd

Дучић није само војевао и био чиновник него је доста писао и написао. Био је чланом „Српскога Ученога Друштва“ и у Гласницима тога друштва почевши од 1869 г. са чланком „О српској општини у Трсту“ објавио је многе своје радове, па и у издањима Српске Краљевске Академије Науке има штампаних његових радова (напр. Свети Сава, српска црква и српска краљевина у ХШ. веку,“ штампаном у 39 књига Академијиног „Гласа.“

(Осим тога он је штампао своје књижевне радове у девет књига. Међутим радовима му је и „Историја Српске Православне цркве“ и „Борба добровољачкога Кора Ибарске Војске 1877 и усташких чета Јаворскога. Кора 1877 — 76.“

Он је и преводио са страних језика.

ж

Дучић а ако је живео господски, опет је био скроман и чуваран. Оставио је после себе скоро 60.000 динара и сав тај новац завештао је Академији Наука, Библиотеци, Народном Музеју, манастирима и многим другим установима и друштвима.

Дучић је био и калуђер и свештеник, био је учитељ и наставник, војник и војвода, писао је и говорио, творио је оно, што је зборио; био је чиновник и савесан јаван радник. Али био је лепа и пријатна. појава, човек висока раста сразмерно развијен с лепом косом, која се у старе дане белином украсила, жива ока, одмерене речи, вазда у чистом оделу. На њему је све изгледало некако укусно и складно а у кући му све чисто и у најпримернијем реду. М. М. В.