Споменица студентима

Говор Министра војске и морнарице ђенерала Господина Стевана Хаџића

Када смо, за остварење својих петвековних народних идеала, кренули у рат 1912 године против Турске, наша интелигенција, васпитаници Београдског универзитета, први стадоше у бојне редове, делом као обавезници-старешине, резервни подофицири, а махом као резервни официри, делом као прости борци, и то добровољци-четници. У томе првом нашем рату српско оружје успело је да за један месец, од почетка рата, скрши ропске ланце који окиваху нашу браћу у Старој Србији и Македонији, да их ослободи из петвековног ропства а Србију прошири преко Косова и Вардара далеко на Југ. У томе рату наша универзитетска интелигенција сјајно је извршила свој први ратни задатак у вођењу свога оружаног народа и у борби у редовима његовим. Са еланом, достојним дивљења, она се бије у крвавим борбама: на Мердарима, Лисици, на Косову код Приштине, у битци на славноме Куманову, на Алинцима и Битољу, под Једреном и на Брдици под Сжадром. У овим борбама, наша универзитетска интелигенција дала је своје знатне жртве у крви, у мртвима и рањенима. Ово се даде: да Косово будг освећено и да браћа на југу буду слободна и са нама уједињена. У другом Балканском рату, у лето 1913. године, у одбрани наших тековина од небраће Бугара, наша универзитетска интелигенција сјајно врши своју улогу; најпре, као старешине у трупи, она је тумач својим војницима наше праведне српске ствари; она просвећено утиче на масу српске војске-сељака под оружјем и одушевљава га на нове напоре и нове крваве жртве. Сем тога она, у знатноме броју, уделује и као прост борац, у саставу добровољачке бригаде, у крвавим борбама од 19. до 25. јуна, код Криволака на Вардару. Борбе на Ерегалници и Вардару, на Злетову и на Осогови, код Криве Паланке и на Доганици, код Кочана, на Говедарнику,

11