Споменица Јована С. Бабунског

никакве спреме за бугарску науку, ja сам једва као хрђав ђак остао овде годину дана, јер никако нпје ми ишла ованаука у глав}" где сам дошао као Јован Стојковић и одмах ме прекрстпше „Иван’к Стоиков'к“, Пошто сам напустио ову школу и без испита, отац ме даде у селу Војницу 4 ) код једног познатог прпјатеља буг. учителя Ристе Соколовића из истог села. Ту, код њега сам остао пола године и он буде премештен као првп буг. учитељ у Богомилу 5 ) те сам и ја морао отићи за њим и ту сам остао пола год., где ми он даде сведочанство да сам свршио IV р, основне школе и да више немам шта да учим. Мој отац пије био задовољан са оволиком науком, он намисли да ме даде на веке школе. У бугарску школу Hiije волео да ме даде )ер он још онда беше познат као велики Србпн и Србином га звали, јер где год je шта говорио, било на путу, у Велесу и тд. он je увек говорио о Србији, о Србима и њиховом јунаштву ; у исто време да je све српско до бакарног гумна. Све старе песме je знао на памет и само je њпх свугда и на сваком месту певао па због тога су га знали као Србина. Ja имам да му захвалим што сам постао добрпм Србином, само њему јер скоро нпје било дана да ми што лепо не прнча о новој Србији и јунаштву за време ослобођења и т. д. Даклем он je намислпо да ме пошље у Србпју на даље школовање. Кад су у Велесу чулп да он иа.мерава да ме пошље у Србију, богаташи велешки и његови пријатељи одговарали су га од овога говорећи му да ме пош.ъу у Солуну као питомца, али он je био тврдо решен о овоме што je намислио. Ни молбе ни претње бугараша не помогоше. Он једнога дана спреми ме и одведе ме у Скогоьу, прпјависмо се у српском копзулату и мој отац изјави жељу да ме конзулат прими за ђака и да ме пошље у Србију. Како je мој отац говорио правилно српски a ja caiM опет знао лепо читати и писати српски конзул обећа му да he ме послати чак о његовом трошку до Београда те тако ja стпгох у Београд 1889. год месеца августа. У то доба почело je Министарство Иностраних Дела да прима младиће на школовање из свију крајева Српства. Примате младнће и Друштво Светога Саве које беше у то доба у иајвећем јеку са својом управом и председником Свет. Николајевпћем и многобројнпх чланова. Почетном школске године ja сам се уписао y I раз. гимназпје. Кад сам положпо испит у јесен 1891 г. Друштво Сё. Саве отвори богословско учптељску школу у своме Дому за све ђаке ван Србије и то из иижих разреда гимназије. Ту беху најспремнији професори са директором и васпитачем Милошем Милојевићем великим српским патриотом. У тој школи

4 ) Село у Клвии. Лежи на само) реци Бабуни. До ослобођења 1912. нмало je око 1000 становника. 5 } Село у Азоту. Неточно од Велеса. У вречс ослобођења 1912. нмало je око 1000 становника. До Срнско-турскпх ратова 1876. —lB7B. у овом je селу постојала српска школа са модерном методом.

6

СПОМЕНИЦА