Србадија

Св. 1.

6. Косиј&рево у билећкомкадилуку храм цркве: воведеније, 7. Фоча у Бијело Пол.е, храм цркве: троичин дан. Кад гођ су оваке манастире зидали, наравно да су у исто доба дај буди по једну ћелијцу упочетку за калуђере озидали, а после калуђери приграђивали у клаку, а многи и у сувомеђи. Ако су ове ћелије у почетку биле у клак, једва је на њој један али ни један прозор био, а ако је био, био је толико мали, да није могао ниглавукрозањ изнијети, као што се ово и дан данашњи по неким овдашњим манастирима види. Они су се задовољавали са макар каквом иколиком ћелијом, само да би могли у зимно доба главу у сувоти унијети. По ћелијама, као и по црквама свуда на около кад су их зидали, вазда су на њима оставл.али кроз дувар честе шупл>ине, које се у овоме зову по турски „мазгале", а у Црну Гору и кроз Баку „пушкарице", а то за то, да се у нападању оружаних зулумћара могу кроз оне шупљине колико толико бранити, док би им у помоћ оближни христјани притекли. Кад би калуђери виђели, да је мноштво Турака, од којих не би могли њихове главе ни манастир одбранити, били су принуђениотворитиимманастирскаврата, и — ако им се и не ће — трпјети све оно, што ненаситими полумјесечњаци желе учинити, да пакосна своја срца насладе, а ако би се, почем с муком и опасности свога живота, Турцима одбранили и одбили их, а у одбијању којега убили, то им сезнало, даимвишеу оном манастиру ни стања ни живовања нема, те тако или се икад или никад у њему поврате с великим митом херцеговачког везира, или се с временом у њ опет други калуђери намјесте. У нрвом случају, калуђери манастирски, и сав њему припадају&и народ, морали су скупо у новцу платити за главу онога Гурчина, те је у нападању погинуо, осим обичнога великога мита, којега су морали тајно давати владајућем кајмакану, или мудиру онога мјеста. Кад би калуђери наумили да с помоћу народа ограде у клак около манастира авлију, види се данас по свим манастирима, да су свуда на около авлије остављали кроз дуваре више речене мазгале — пушкарице, а по врху дувара ударали сувомеђу од ситних камења, у висини један аршин или мало више, за то, да би се у случају турског нападања или ноћног лупежа ова сувомеђа на њ оборила, ине дала му преко дувара у авлију тако ласно ускочити, него би се у томе калуђери и момци манастирски пробудили, те на нападача или лупежа оружаном руком скочили, и ако јемогуће одбили. Врата од сваке манастирске авлије (као што се и данас види по многима манастирима) били су у толико уска и

ниска, да једва један чојек прегнутом до паса главом може уљести, а коњ нипошто, за то, што је по манастирима мучније било намирити турског коња са сијеном и са зоби, него не ситог Турчина с маслом и кајмаком.*) Што се пак цркава манастирскијех тиче, у нрвашња времена који би је народ без допуштења ондашњег херцеговачког везира сазидао, другога му одкупа није било, но да дванајест оо избору главара главом нлате; дакле кад би народни главари код везира пошли и замолили се, да им допушта градити цркву манастирску (а исто и сеоцку) погађали би се около двије главие ствари, ато, од колико ће бити црква висине, а од колико ширине и дуљине; а^друго колико ће везиру у новцу платити за дозволење. Главари херцеговачки могли су везира у висини и ширини преварити, али у дуљини нове цркве нијесу никако, за то, што су у земљи цркву унијели два или више аршина, па с врата црквених улазили би у њој низ неколико басамака; а ово нам је најбољи свједок манастирска црква у Дужи, и мостарска парохијална, као и многе друге по Херцеговини. Кад би се црква свршила, јавили би везиру, аовибипослао свога новјереника да види, је ли црква онолика, колико им је он допуштио. Ови посланик, не хтећи уљести у влашку богомољу, измјерио би је с двора, а то у дуљину (с ћоше до на крај олтара), а од земл.е до покрова, па при полазку повео би собом калуђера или попа са неколико отличних домаћина, да везиру носе погођеиу плату. Но да не заборавим казати, сваки везирев посланик, који дође да цркву премјери, па ако види, да му је народ нешто мање дао, него се он надао новчаном дару, обично при кретању имрече: „Ма болан попе, и ви рајо! као да је ваш аршин нешто дуљи од везирова? а не знате бони, кад ја понесем омијерку, и ако честиги везир нађе ио прста дуљу али височију, да ће те онамо главеоставити?" Одговорили би му онда с преклоњеним на прси рукама. „Наш златни ага! ако су мајстори два три прста дуљу али краћу одрадили, што смо ми Фукара крива? али да смо ти нрепоручени, а кад нам везирев Ферман на цркву предаш, и ми ћемо тебе нешто поклонити." Ево им дакле Фермана, па црква и аршин дуља била .**)

*) Ово нам најбоље свједоче ^влинска врата маиастира Косијерева у билећком кадилуку, ђе и данас — осим премали врата стоји у авлији до сами авлински вратница једна горостасна округла плоча, која неда слободно ни чојеку да у авлију уљезе, но погнут и литимице, тако да све сва она плоча од љуцког проницања на једној ћоши излизала и као мрамор цкли. **) Вриједно је овђе напоменути што народ по Хегцеговини приповиједа о катедралној сарајевској цркви, којаје толикодуга, широка и висока, да јој — може бити ни у цијелој Далмацији пара нема. Био је некакав Сарајлија христијаннн, који је

По свуда једнаком казивању многи овдашњих жпвећих христјана, узимали су везири херцеговачки од свакога аршина дуљине нове цркве од 10 до 15 дуката, а више пута и вишу своту, кад би везир видио, да оној цркви припада више домаћина, и да су сељани нешто живљи у имању од осталих. У свакој цркви вишенапоменутих манастира има један из црквеног кубета висећи гвоздени синџир, или иначе у толико комада један о другому од подебеле жице, и о њему објешено једно коло, које га би могли три четири чојека објеручке заоколишити, попуњепо свуд наоколо и привезано са страна једна за другу свакојакијех у дрвету измолованих иконица, у полу округлој Форми колико двије мушке подланице, по којима севиде различни свеци као н. п. анђели, херувими и сераФими, богородица, божић, ускрснуће, распетије и. т. д. Ово се коло свуда по свој Херцеговини зове, као и по Црној Гори и по селима Боке Которске, „коло богородичино". Испод овога кола поје се вазда при летурђији апостол, и свештеник који служи, дође пода њ из олтара изиде на велики ваход. Нигђе у Црној Гори ни у Боки нијесам видио, да има ово коло богородичино, него по градовима и варошима Боке Которске виси из кубета тако зовима „ћбка", о којој су поређане најмање 6, а највише 12воштаних свијећа, које се ужижу о великим празницима док летурђија траје. У народу херцеговачком нема страшивијег мјеста, као кад стане под кола богородичино, и сваки себеза недостојна сматра да испод њега, макар најправи био, стоји без душевне неке бојазљивости и страхопочитовања. Испод овога кола народни парничари долазе, да се једни другим заклињу за велике после, као н. пр. за мртву главу, за рану, за крађу, за дугове и. т. д., и колико је мени познато по народном увјеравању, није се никад до данас дало, да се једна

преко 20 год. код султана вјерно и поштено служио, па кад му на ум пане, да се дома поврати и да се ожени, замоли султана да му даде Ферман, да христнјани сарајевскн могу оградити цркву н около ње авлију, колико говеђа кожа може заокружити. Султан му оваки Ферман од цркве даде, и кад секући врати каже христијанима, а ови се домисле, добавеговеђу кожу и сву у наоколо у најтању опуту окроје, те по оној мјери удрише коље куда ће темељ црквн и авлији. Кад ово виђоше сарајевски Турци, скочише сви вичући: шта то радите? а они имуказаше царски Ферман. Турцн одма опреме два своја чојека у Стамбол с писмом мурлеисан од свега турског народа: Аман честити падишаха! што ови Власи ђаурлери раде? Султан виђе да јевјешто измишљена пријевара сарајевских христјана. па им одпише: Ја нијесан знао да један Влах зна тако преварити, ама би што би! царска се ријеч не поријече. — Кад су христјани свршили цркву и авлију, донесу ону опуту од говеђе коже, окруже, кад таман мјера.