Србадија

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

претку ће времена у део пасти, да све дојако понављано отклони и поирави. С тога здање ово не изгледа данас онако лепо, као што је изгледало кад је грађено, већ је окречено, прекрасни накити са свим су замазани, а вратник као и сви остали украси на нрочељу (Еафас1е) повађени су одатле, па разлупани и узидани на иризиданој препрати, која је онако красно старинско прочеље сасма наружила. Друга нека призидана препрата удаљена је од ирилике пре 15 година. Унутрашњи архитектонски распоред исти је као и у Манасији. Особито су леио и угодно изведена она чегири мала кубега, која суоколо великога. Она јако наличе на кубета Панагије никодимске у Атини. Од украса ваља споменути ону велику ирозор-ружу на староме прочељу, за тим онадва поља, што су на призиданој препрати узидана, каогод и онуокруглу испупчену слику (рељеч>) на том истом месту. Ова је слика од два змаја страшне прилике, у којих појединости врло симегричан украс чине. (В. слику.) У манастиру се чувају два јеванђелија, један путир и две повеље од руског цара Петра великог и царице Катарине. Овај је манастир до скоро још добијао годишњу припомоћ. Са исгоријом Раванице скопчано је и име једнога немачког цара и аустријског владаоца. На јужном дувару налази се плоча, а на њојзи забележено је озо: Обнови се С1н црков'Б божшн) ПОМ01ЦК) рјмскаго цесарн Кароли VI. свободок) трудом СтеФана 1еромонаха 171." Број на крају не зна се шта је. А на другој плочи стоји име Карађорђево, на трећој кнеза Милоша Обреновића обојице као обновитеља овога светога храма. Од хисторијског је значаја такођер и надгробна плоча чувеног канетан Цинцар-Јанка, који јуначку, мржњом прогив Турака опојену душу своју, у оближњој вароши Ђуприји испусти".

Српеки споменик код Ниша. (К слнци на страни 8.) И сад је тамо црвена трава И кула с' бели од српс.ких глава. Драгашевић. Српски споменик код Ниша? Од куда и како то? запитаће зачуђено читаоцикаши. Но ево да им приповедимо шта је, и како се збило. Бејаше године 1809. Карађорђе, после сјајне суводолске победе и после срећног нападаја на Сјеницу, унути се са јуначком војском својом у Васојевиће и Дробњаке. Одавде удари на Нови Иазар у намери, да га опсади и заузме, да би тиме свезу раскинуо између Босне и Цариграда и, спојив се са црногорском војском, ушао даље у Босну и њу иомоћу усталаца босанских Хришћана освојио. И већ бејаше долњи град у Карађорђевим рукама, већ се Црногорци примицаху к сриској граници, већ устајаху Хришћани босански на оружје, и већ хтеде васколиком Српству осванути дан, кад, ал Карађорђу стиже кобна вест са Тимока: да се Турци не имајући више пред собом руску војску, адочувши да је Црни 'Борђе назападу испод Новог Пазара, упутише у Србију. Иначе је заповедао алексџначком војском хваљени војвода Петар Добрињац. Но овај пут не беше власт у њега. Карађорђе је повери на препоруку Младенову војводи Милоју, Петар Добрињац опет никако се не хтеде покорити Милоју, те тако иије чудо, ако ће неслога између двају српских војвода, иначе на далеко чувених и прииознатих јунака, рђавим плодомуродити, — старо српско проклетство, које нас и Косова стаде.

Ресавачки кнез Стеван Синђелић стајаше са 3000 одабраних јунака на шанцу каменичком. Турци навалише на шанац. Синђелић у крајњој невољи својој поиска од Милоја помоћи, ал му је Милоје не хгеде даги, а го из злобе, јер Стеванов бејаше најбољи и најискренији пријатељ — војвода Петар Добрињац. Турци међу гим опколе шанац. Срби, видећи да помоћи ни одкуда нема, а да је у Турака надмоћ реше: да колко је могуће шанац одбране, па кад им малакше снага кад већ внше не узмогну себе одржати, да бар славно погину! Тако и би. Сва турска сила навали на Србе. Но ови се бранише мачем у руци као лавови и рисови. Лош их је храбрио вођа њихов неустрашљиви — Стеван Синђелић. Но кад већ Турци и у шанац уђоше и кад скоро све изгубљено бејаше, а оно Срби по жељи и заповесги вођа свога запале барут испод шанца, те тако славно умреше на нонос Српства, за огачбину и за род свој.

„И сад је тамо црвена трава пИ кула с' бели од српскнх глава". Турци сакупише главе срнских јунака, па их узидаше у кулу. Они мишљаху, да ће се гиме осветити Србима, а оно им подигоше најлепши споменик. Међутим уђе велики везир с војском у Србију. Милоје, не могав одолети турској сили, повуче се награг. Петар Добрињац остави Делиград Турцима и оде у Шумадију. Народ се узруја и уплаши. Куд год си се окренуо, могао си чути страшни глас: гБежте, ево Турака". Но у срећни час дође Карађорђе. И да њега не би н руске помоћи, тешко да неби Турци са Србијом оно учинили, што учинише за неколико година доцније. Кула пак, што ју Турци од српских глава код Ниша саградише, нека је српском народу слава и понос, и нека је сваком Србину светиња, која ће га увек нодсећаги на Србе јунаке, који знадоше умрети: гЗа крст часни и слободу златну". Цео свет уздиже и слави дело .1еонида и Шпартанаца његових, а зар ми Срби да не славимо нашег Деонида и наше Шпартанце? Та имамо мн много и много гаких неумрлих јунака од Косова и Милоша Обилића, па до Синђелића и даље . . . и даље. . . *

Требиње. (К слнци на страни 9.) Путеви, који воде из Дубровника н Кастелнова у Херцеговину састају се код места Зубаца, које лежи на једном од иовећих херцеговачких лазова. Не далеко од Зубаца налази се херцеговачка варош Требнње, коју данас доноснмо. Требиње лежи надесној обалиреке Требишњице, и има у свему 2800 становника, понајвише правоелавних Срба. Варош истина утврђена је, ал тако рђаво, да не би никако дуготрајну опсаду издржати могла. Иначе је Требиње доста живо трговачко место. Требињски дуван чувен је на далеко. Близу Требиња леже места .уБубово и »Беково. Код ./Бекова налазе се две куле, код којих је 25. октобра 1861. године много срнске и турске крви проливено. У долини Требишњице реке лежи и српски манастир Дужи. Требиње било је год. 872 главни град и нрестолница крајинске жупаније. 1366. године освојн га босански краљ Твртко; 1463. године султан Мухамед II., а 1694. године Венецијанац ДелФИно. У последњем херцеговачком рату беше код 'Гребиња стан Дервиш наше, садашњег босанског валије.

Чигаоце и иријатеље нашега листа за цело ће интересовати, ако им напоменемо, да у Требињу станује вредни скупљач народних умотворина, а поштован наш сарадник ц. к. аусгроугарски вицеконзул г. Вук Врчевић. *

„Поздрављајем! 6 * (К слицн на страни 17.) Гостопримство је у нас Словена јрдна од највећих и најленших врлина. Сваки нам је гост добро дошао, сваком се госту радујемо; сваког ћемо госта, био он имућан, био сиромах, био он ма каквога чина и достајанства, био он пријатељ а познаиик натц, био нак странац, својеки и по обичају угостити и почастити. У оваковим случајевима највећа је брига домаћинова и домаћичина, да госта потпуно задовол,е и да га не увреде ни у чем, те како би се он увек са угодним чуствнма сећао гостољубива дома, и у њему домаћинаи домаћице. Овај леп обичај, коме се странци не могу доста надивити, одржао се још из старих времена; он је истина опште добро свију нас Словена, али се ипак највећма држи и поштује унас Срба, и у једнороднеи једноверне браће наше Руса. Као и код нас, тако ћеш и тамо наћи, да је гостопримство у свакој нородици удомљено, да је свуда у обичају, бнло у царевој палати, било нак у кући сеоској, било у Петрограду и Москви, било на снежиим сибирским пол,анама. Видиш ли домаћина и домаћнцу, Руса и Рускињу, како им се очи светле у радосном ншчекавању госга, који се ето њиовом дому приближује. Ено, где домаћин пред њега износи леб и со, а домаћица кокош и јаја. Да, да, го су знаци благостања кућевног, то су знаци добра газдинства. Како ли им је мило, и домаћину и домаћици, што ће моћи госта почастити. Али ће га и својско угостити, јвр наш је домаћин уважена личност у селу, он је старешина с.еоски. На њега се угледају сви остали сељани. Они ће се и сада угледати на свога старешину, па ће и они евоје госге свесрдно примати. Но ево ншчекаваног госта иред кућом старешиновом, који га, нружајућн му хлеб и со, ноздравља добродошлицом, желећи му срећу и здравл,е, а молећи га, да се задовољи са оним, што је у кући. Гост им се захваљује, а они му се и опет одзивљу еа креиким: „Поздрављајем!" * Алхамбра. (К слицн на стр. 21.) Кад се године 610. Мухамед за пророка Алаха прогласио, и кад је ватрени народ арапски у пламеном одушевљењу за себе придобио, ннје било силе, која би могла жестоким нападајима и бурним ратовима мухамеданским одолеги. Мисир, северна обала Африке, Шнанија, Сирија, Персија и Индија — све те земље беху за кратко време освојене, и тако завлада полумесец свима крајевима, од Пиринеја, чак до далеког Гангеса. Неко време задрма ислам светом, и мора се признати, да је у неким струкама и културне појаве донео, који међу најсјајније у историју целог човештва спадају. Али од куд то, да народ Мухамедов тако брзо падне? Народ, којн је толнко јунака, који је за кратко време толико умегника, песника и научењака нмао, и који је гако пространу светску државу основао? Од кзда гО, да појав Арапа као носиоца културе у средњем веку — плахој муњи у дубокој тами личи, једној причи из тисућ и једне ноћи? Ми на то одговарамо, да је