Србадија

6

СРБАДИЈА, илустрован лиет за забаву и поуку.

Св. 1.

Глађеновић тако ословљен устане, и пође даље за касаиом; крв му је већ кинила, кад је мало нре видео оно касапско дизање, па баш је рад био знати шга је у ствари. На страни су се разговарали. Салика донде седи и чека. „Видите ли ви оног мркога у оној соби, што иде у салу, тај је залубљен у докгорову Салику, а и ја сам мало залубљен, па сам му рад ногу нодметути, па хајте са мојим коморатима да га истучемо!" „Ах, дајте ми мира, ја се не волим гући, идем ја на моје место!" „Ал ено га већ је сео до Салике, одузео вам је место." „Ништа, он мора устати, то је моје место, — резон је, мора устати," Гла1?еновић дође до мрког касапа; Салика сва збуњена и заплашена, јер с касапима не ,сме се човек шалити. „Ви сте моје место заузели, молим устајте!" »Какво ваше место, то је тако место, да како ко устане, други може заузети, и нисте ви ову столицу под закун узели. Чистите се одавде!" рече љутито. „То није лепо, да ви моју столицу заузмете," одговори Глађеновић, и то доста одважним тоном. Кураж му је присутство Салике улило, јер иначе берберски народ није ратоборан, већ мирол.убив, а у битци су понајвише они и шнајдери бијенн. Тек пгго Глађеновић те речи изусти, а мрки касапин ђипи, ухвати га за црну брадицу, и поче га дрмати. ./1епа Салика врисну од страха. Глађеновић, као шго је већ споменуто, није био убојица, и поче се отимати и викати, а на го му дотрчи у помоћ један јак рибар, с киме се он још из Земуна познавао, па га ослободи; ал на себе навуче сад мркога касапина. Томе онет дођу касапи у номоћ; један касапин отисне Салику, која је руке дигла и молила за Глађеновића : ал на го ђипи једна капларица, која је до ње стајала, на се заузме за Салику, а један касапин ухваги за косу капларицу, те је продрма; она виче каплара и заиста дођу двоје њих и неколико војника у помоћ. Сграшна гунгула; сад се гек заноче права битка, ма да се управо није знало за што. Један велики сголар узео је две столице, левом руком метнуо је једну изврнуту на главу, а другу је држао у десној руци, замахнувши на ударац. Тако је као Голијаг ишао по сали и ударао је кога је год дочепао. Тај столар био је од оне ч>еле људи, који су као од заната убојице, па се само из пасије туче, ниг гледа ко је крив, ни ко није. Они пак који мирују, највшие багина извуку. Од женске сгране вриска и јаук. Цуре дижу хаљине унаоколо, да им не покидају. Флаше лете, астали се премећу, стакла падају од удараца као гуча; јаук, псовка, једно за другим. Салики и канларици помогну солдати, ге изађу на поље; цуре се разбегле, све куд које. Глађеновић се из те гунгуле ослободи, није знао ни сам како, но при бегању дочепа се један касапин његовог крила од Фрака и искине му, а и цнлиндра му је нестало. На то срећом дође цивилна и дупла солдачка патрола, те их расгерају и у бутурницу одведу. Било је ту на патосу коме је рука била искренута, коме пак нога, а коме глава пролупана. Најсрећније су прошли шнајдери, јер ги су сви одмах у почетку ван стругали, да није ни један дошао у руке касапске, нити под столицу великог столара. Кад се бигка започела, Гавра је одмах у кујну побегао, но будући се и онде гунгула начинила, то се он у једну пећку увукао, и ту је дочекао крај борбе. За тим се красно извуче, и није ни пигао за Ђоку, већ оде кући.

Глађеновић није могао кроз капију, јер је загворена била, него побегне на таван, и увуче се у сено, па кад је било свему крај, а он лагано на ноље, па мало изгребен и прочупан без цилиндра огиде кући. Кад је кући дошао, онда се иочне визитирати. Скине Фрак, — нема крила. Погледи се у огледало, види, да му је брада ишчупана и тако крвава, да ако се обрије, онда ће ране веће бити, премда нису опасне. Шга ће сад чинити? Шта је то за берберина, као што је Глађеновић, одмах се досетити! Оде у један ћурчијски дућан, и купи једно парче најфнније израђене астраганске коже, да је сам себи за браду изради. Начини се за један дан марод. Мајстор Макса је за све то чуо, но чинио се невешт; Гавру је мало испсовао, па свему крај. Та и њему се у младости тако шта догађало. Глађеновић у самоћи почне астраган израђивати. Кожнцу изнутра још Финије оструже, па онда је на Форму своје брадице скроји. Тако је знао Форму своје браде, да му није тешко било скројити. Пошље шегрта у апотеку, да му донесе гуме, иа сад операцију заночне. Већ је пре тога ранице, које је добио кад су му браду истргли, добро опрао, па онда је остатак браде до коже одсекао, и када се уверио, да је ток крви престао, а он намаже изнугра кожицу са гумом, па гако је вешто прилепи, да не би нико познао, да го није његова права брада. И сам се зћсмеши, кад сс} у огледало погледао, јер му се допало, што је тако вешто погодио. Вадава, од бербера свака враголија испадне. Но до душе и то му је много помогло, што је браду астраганске боје имао. Сад се већ смео пред светом показати; који су га видели, нису могли веровати, да су му браду ишчупали. Могао се већ и ири ручку показати. Госпођа Фема кад га је видела, јако се насмеши, не толико због његовог страдања, колико због браде, коју је вешто удесио. Мајстор Макса је и Глађеновићу малу лекцију очитао, да на себе мало боље пази, и да сачува кредит берберског поштења. У кући мајстор Максе опет је све у свом реду; сваки свој посао гледи, нити ту има каква пребацивања било Гаври, било Глађеновићу. (Продужиће се).

СИРОТИЦА. Приповетка Ивана Тургењева. . . . Да, да, узе зборити Петар Гаврилонић, — тешки су то дани били, и не бих их спомнњао. . . . Но ја ва« се обећах: ваља ми дакле приповедити. Слушајте. • I. Живљах тада — у зиму 1835 године у Москви код тетке, рођене сестре моје покојне матере. Вејаше ми осамнајест година: тек што сам прешао из другога у трећи течај гсловеснога« Факултета — тако се тада зваше — на московском универзитету. Тетка моја, бејаше то мирна и тиха жена, удова. Живела је у великој дрвеној кући на Остроженци, топлој претонлој, каких, мислим, ван Москве нигде не нађе. Готово се ни с ким недружаше: засела би од јутра до мрака у гостинској соби са још две друге, пила би чај, бацала карге, па би боме дала и собу окадити. Друге би јој утекле у предсобље; после неколико тренутака унео би стари слуга у ливрејисаном Фраку бакарни леђен са китом мегвице на усијаној опеци, па брижљиво и

опазно ходећи по ускоме ћилиму полеваше је снрћетом. Вела му се пара примаше срозанога лица, он би се мргодио и главу окретао, а канарице у трапезирији раздражене клоботањем дима тако пиштаху, тако пиштаху. Тетка ме је веома љубила и мазила, пуког сиротана. Дала ми је на располагање сав један каг. — Собе ми бејаху изредно намештене, заиста не мо ђачки; у спаваћој се соби расули застори ружичасте боје; изнад постеље се дизаху завесе од муселина са плаветним кићанкама. Признајем да су ми те кићанке у неколико тешко падале: по моме суђењу такове с.у ме „нежности« морале понижавати у очима мојнх другова. И без тога су ме прозвали институткињом: не могох нипошто да се привикнем пушењу. Учио сам, шго да тајим, мало, особито иочетком течаја: много сам се извозио. Тетка ми је поклонила широке ђенералске саонице са медвеђим наслоном н нар израњених вјатскихкоња. „Влагородне" самкуће ретко обилазио, ал у позоришту бејах као свој — на бих вам у посластичарницама нојео читаву пронаст пнрожака. Но крај свега тога не бих никада ни у чему прекардашио; владао рам се „скромно", ^еп јеипе ћотте с!е ђоппе ша1коп." Не бнх вам за живу главу увредио своју добру гетку; а при гом је у мени и крв текла доста споро. II. Још од дегињства сам се страсно играо шаха; о теорији не имах ни појма, а не играх рђаво. Једном у кавани догоди се некако, те будем сведок дугога шашкога боја између двојнце играча, од којих један, плав, млад човек, својих двадесет и иет година, учини ми се, да је бољи момак. Партија се сврши у његову корист; замолим га, да покуша са мном. Он пристане — и за сахат разби ме шалећки три пута једно за другим. — Ви имаге дара за игру, рећиће ми учтивим гласом, сигурно нриметивши како ми самољубље страда — али не знате, да одмах с почетка добро ударате. Ваљало би вам да загледите књижицу Алгајера или Петрова. — Мислите? Ама како бихдошао до те књиге? — Дођите мени; ја ћу вам је дати. Рече ми, како се зове и где живи. Други дан одем њему, а кроз недељу дана скоро се никада не растављасмо. III. Нови се мој нознаник звао Александар Давидовић Фустов. Живљаше код своје матере, дос/га богате женск'е и државне савет нице, у засебном крају куће н у пуној слободи, тако као ја код своје тетке. Бно је неки чиновник у министарству царскога двора. Ја сам га се придржавао искрено. У својему жнвоту не сретох још млада човека, који би ми бно иснмпатичннји." Све је на њему било дивно и привлачљиво, његов складан узраст, његов ход, глас, а највише његово малено, нежно лице са златастонлавим очима, са лепим, чисто кицошки узраслим носићем над руменим уснама, са лаким кудрама меке косе изнад нешто суженога, но бела белцата чела. Нарав Фустова одликовала се неком особитом сталношћу и неком пријетном, уздржљивом милокрвношћу; он вам се не би никада замислио, вазда је био свачим задовољан; с тога не би га нишга одушевљавало. Свака сувишност, па и у лепом чусгву, њега је пекла: „то је дивље, дивље", говорио би тада, једва мало дркћући и присевајући својим златастијем очима. И одиста дивне бејаху очи у Фустова! Вазда видиш у њима саучешће, љубав и оданост. 'Гек сам доцннје спазио, да му је израз очију