Србадија

Св. 3.

55

— Веле, да Тиса гопи околне спахијске земл.е . . . — Да, да, јуче иролива смо за нара крв, а данас за спахије! . . . — Дошао је и комесар . . . После тога, настаде тнхо шапутање, тетка их је нознавала, знала је, да кад имају нешто тајно да разговарају, не маре да их ко слуша, па макар и најприснији, и она изађе, носле тога, донесе бео везен чаршав, да га нростре по асталу, то је чинила, само да се нађе као у послу, а иосле је узела стаколце, иа га допунила с ракијом и метула на асгал. — Не треба Маро, рече огац, ми ћемо сад да идемо, у мађистрат, него додајдер ми ону опаклију, и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано ослањајући се на чича Марка, одоше обоје. — Куда ли ће? рече тетка за себе, сигурно због тога несрећнога комесара? . . . Боже мој! боже мој! шта ли не ће овај наш јадни народ препатити? . . Пре перзекутори, пуста комесари, сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанце, полицаје, рнхтере, и шгулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају .... Тек да не назебе, није кожуха обукао, мора да је нешто хитно?. .. После тога, изиђе на ноље у кујну, и сгаде спремати ручак, ја сам остала у соби, и облачила сам моју малу лутку у разне шарене крпице, иосле сам јој мазала обрве, правила јој носи уста: кад јесветобило гогово, а ја је положим поред мачке, да мало спава . . . У један нут чујем, како ми тетка устрављено врисну. Ја скочим уплашена, изтрчии на поље . , . . Ох господине! Грозна је то слика, што сам је у томе часу вндила. Ннкад је не могу заборавити, Чича Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошул>у, а до њихових ногу лежи мо|а тетка, рекао бих, мртва . . . Сирота, кад је видила брата у крви, пала је у несвест . . . ЧичаМарко с једномруком отвори врата, па онда лагано с највећом пажњом, положи сиромака на његову сиромашну постељицу; за тим заити с једним лончетом из шавоља хладне воде, те ми попрска тетку по лицу. Тетка полако отвори своје мутне очи, и звераше упренашћена око себе, па онда уздахну: — Ох Обраде! . . . Марко, а ди је мој брат! . . . Питаше, у највећем страху чича Марка, а Марко рече, тихо, али мирним гласом: — Ено Обрада Маро, чувај га! а ја ћу сад с докгором доћи. Тетка погледа у жалоснога брата; заљуља се, рекао бих, да ће на ново онесвеснути, ноге јој задркташе и она паде на колена до његовога кревета, за тим је дуго плакала; а отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама; и не могаше ништа разумљиво проговорити, једва си могао чути испрекидане слогове: — Ма . . . џари! . . . а сада Немци . , . крв, нам из . . . пи . . . гае . . . Опет се нешто страшно морало догодити, опет је крв пала, помислила саиусеби, па саи чисто унлашено гледала кроз прозор; бојала сам се, да не дођу сад Немци, да нам сиромашну колебу запале . . . Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором. Доктор беше Чивутин, ружна изгледа човек: лице му беше суво, ишарано црвеним пегама, брада регка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, гако су биле пуне пакости .... Ималн би ии и својих лекара, те каквих ваљаних иладића! али су господа у нашем дишкрету чудии Срби . . . Сами своју крв презиру; помажу гуђина, поднжу

га, славе га . . . а свој рођени пород бацају у блато. Кад је стунио у собу, није ни погледао у оца, није се ни машио за шешир, него онако хладно, свирепо рече, писајући нешто по хартији: — Ви буђете спат', мирно — Ферштанден . . . После се мало као замислио; а кад је видио стакло са ракијом на асталу, он још нешто додаде на хартију с плајвасом, па чисто љутито проговори: — Дер керл хат фил ксофн! Чича Марко је разумевао нешто немачки, па му одговори; — Господине, Обрад не пије . . . Доктор га љутито прекиде: — Штиле! . . Сви раци, буђет пијанице . . . — Господине, он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара џандар кундаком ударио у ребра; тако не милостиво, тако силно, да се обнезнанио .... Помозите му господине! Мољаше чича Марко. — Жандарм, јесте царско човек! Ферштандн ! . . . Он не бил' ударен, он буђе много пил' . . . У томе ми отац зајеча и погледа више тужним него гњевним ногледом учичаМарка, Марко је разумео његову бољу; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо, који непознаје Банаг и Бачку, рекао бн, да му је њежно прислонио руку на раме, па му танким гласои рече: — Господине, ви сте Чивут! . . . Доктор га забезекнут погледа, и полугласно рече,— О ди ФерФлухтен рајбер! . . . — На поље ниткове! Внкну чича Марко, ухвати доктора за гушу, на га избацн на поље. Чивут је сав дркгао од стра', тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда претећии гласом нешто проговори и оде . . . Чича Марко је гледао, кад деца посеку прст, а они поспу то иесто са сољу, и крв престане; па је и он иетуо једну малу прегрш соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику. Он је са дркћућим рукама прихвати, па је одпио до половине, а мало после и другу је половину попио, и заиста му је било лакше, могао се и разговарати, па нам је испрекиданим гласом приповедао за последњу несрећу, шго га је снашла. Наши су дишкрећани тражили неке рачуне, и нека још пређашњим царевима потврђена права . . . Царски комесар прећаше им са робијом, а како би их лакше заплашио, удараше на го, како је он царски човек. Онда мој огац раздрљи рањене груди, па му увређен у своме гњеву повиче: — Тн си палио ову нашу Кикинду, заједно са осгалим бунтовницима! . . . А ове С У г РУДи за цара и за наше право, пет пута рањене! . . И ти си царски човек! . . . А ми скотови, које ћеш ти саио ради једне воље на робију гонити! . . . Није све ни изговорио, сирома, а комесар викну: — Бунтовник! . . . Два три жандара навале на њега, и тераху га на поље из дворане . . . Један међу њима, удари га кундаком у слабину, ои паде, и чича Марко га донесе кући . . . То је било Марта месеца, а Маја га сахранише Леп је то месец, тај Мај! . . . И гробље је у њему ленше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак са својим тужним мирисом мирише. Али на његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископана зеиља, покриваше мр-

тваца; чело главе прост, не ОФарбан крст, на њеиу један венац од сииља, жут као што му је и чело било, кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкнр привезан . . . И данас се питам за што ли га привезују? Да ли да се с њиме сузе убришу? нл можда за то, да с њиме бол привијемо? . . Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога, гроб ће утишати. — Хајде кући, Грлице! рече ми тужним гласом добра тетка . . . И онде ћемо плакати! . . додаде јецајући .... Ох, за плакање је свугде на свету месга, пријатељу мој, то се нигде не брани . . . Л»уди завиде веселом осмеху, а сузаиа се смеју . . . Ми одосмо кући, у њој је још све мирисало на тамјан, што га је попа у кадијоници потрошио; тетка се наслонила на прозор, и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе . . . Није викала, није кукала . . . бегае то нем бол, који је дубоко корена ухватио. И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегогае голеии јади, и ја не уиедох проговорити, сузе су говориле .... Већ се сиркавало, кад се тегка од нрозора диже, да промени место, узе столицу, мету је до очеве постеље, наже главу на његов јастук и тихо јецагае. — Сад немам никогаГрлице моја! Он је умрво . . . Иона ме је јецајући загрлила, и љуљаше ме сетно на своме крилу; осећала сам, како нам се сузе у једно сливају, баш као малени потоци, што праве голему реку, тако су и нагае ситне сузе створиле море узајамног бола. Од то доба не прође дан, а да нисам тетку видила где плаче; њена туга за братом, беше неизмерна. Више пута би се загледала у моје очи, и онда би бризнула на ново у плач. — Исто његове очи, говорила би тужно, исто његово лице! . . Сирота! . . . Ни до гроба га није заборавила. (Продужиће се").

СИРОТИЦА. Приповетка Ивана Тургењева. (Свршетак). XVIII. итање ме је те посланице, толико смутило, упечатак Сузанине посете, био је тако велик, да не могох целу ноћ ока свести, а у јутру сам рано послао хитном погатом Фустову писмо, где сам га заклињао, да се врати гато пре у Москву, јер би иначе могле доћи тешке иоследице. Наговесгио сам му и састанак са Сузаном и споменицу, што је оставила у мојим рукама. Послав писмо, цео гај дан не изађох из куће, и све сам премишљао што је сад гамо код Рачевих. Да самтамо пођем, не могох се одрисити.Него нисам могао да не приметим, како ми је тетка била у непрестаној бризи, дала је кадити мал' не сваки тренут, ииграласе „путника", који је вредно споменути с гога, гато није никад излазиО. Посета једне женске, па јога тако доцнб није ни за њу могла остати тајна: уображењу јој махом дође пред очи бездана провала, на чијем сам крају ја сгајао, па је оДиста уздисала, јецала и полугласно изговарала Францеске изреке, које је поцрпела у својој би-