Србадија

Св. 3.

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку

Сутра ћу у јутру отићи, па је све у своме реДУ- — Но, Александре, сети се, она је говорила, е ће умреги, и да је не ћеш застати.... Па да си јој видео лица! Помисли само, престави себи, да се она одлучи, да мени дође... о што јој је то . . . . — Глава јој се занела, рече Фустов, а видело се, да је понова собом са свим овладао. — Све су младе девојке таке . . . у први мах. Вел.у ти још једном, сутра је све у реду. А дотле збогом. Ја сам уморан, а и ти би спавао. Узе качкет, па пође из собе. Ал' ти ми дајеш ноштену реч, да ћеш одмах мени доћи и све ми приповедити? повичем за њим. — Дајем . . ■ збогом! Легнем, а све зебем у срцу. ЈБутио сам се на свога друга. Доцније склопим очи, па сиевам, ал' ми као гредемо са Сузаном све

— Ма што је! Што ти је? Господе мој благи! Он ништа не одговори. — Ма што се збило? Фустове? Та говори! Сузана? Фустов се лако трже. — Она . . . поче он промуклим гласом па умуче. — Што је с њом? Видио си је? Поглед му застаде на мени. — Ње више нема. — Како нема? — Са свим је нема. Умрла је. Ја скочим с постеље. — Како умрла! Сузана? Сузана умрла? Фустов опет превали очи на страну. — Да, умрла, у ноноћ Скренуо је мало, прође ми главом. — У ноноћ! Иа да колико је сад сахага? — Сад је осам у јутру. Послали су, да ми јаве. Сутра ће је сахрањиваги.

слао Ивану ТЈемјанићу, рече Фустов баш као да се домислио шта мислим. пМа како је слабо познавао! помислим ја опет. „Како смо је обојица слабо познавали! Занесена глава, вели све су младе девојке таке . . . . А можда је баш тога тренута примицала уснама . . . Зар може човек кога љубити, па да се гако страшно превари?" Фустов је стојао пред мојим креветом не мичући се; опустио руке; исти сужањ. XXII. Ја се на брзо обучем. — Па што каниш сад чинити, Александре? запитам га. Он ме погледа убезекну г, као да се чудом чуди моме безобразнсм питању? И управо, шта зна чиниги? — Ал' ^ти ћеш отићи њима, почнем ја. — Треба да чујеш, како се то догодило; ту

кроз неке влажне ходнике, силазимо се по некнм уским, стрмим лесгвицама, на се све дубље и дубље спуштамо, ма да хоћемо да се по што по то дочепамо горе, на видело, а неко нас као непрестано зове за све то доба једнолико и жалостиво. XXI. Нечија ми се рука наслони на плећа и продрма ме неколико нута . . . Отворим очи и при слабом светлуцању једне једите свеће угледам пред собом Фустова. Упрепастио сам се. Ноге клецају, лице му жуто, скоро исте боје као и коса му; усне опуштене, мутне очи гледају блесасто на страну . . .. Куд им се деде онај вазда мили и пријетни поглед? Имао сам стричевића, који је од велике болести пао у лудило Фустов је у тај пар њему личио. Брже се боље дигнем. III

Ја га ухватим за руку. — Александре, ти небунцаш? 'Ги си при себи? — Ја сам при себи, одговори он. — Чим сам то чуо, одмах сам дошао амо геби. Срце ми се скаменило, као што то свагда бива, кад смо уверени, да се несрећа не даје поправити. — Боже мој! Боже мој! Умрла! тврдио сам ја. — Како то може бити! Па тако изненада! Или је може бити сама себи живог одузела? — Не знам, рече ми Фустов. — Ништа не знам. Рекоше ми: у поноћ је свршила, а сутра је сахранише. „У ноноћ!" помислим .... „За цело је синоћ још била жива, кад ми се привидила на прозору, кад сам га молио, да отрчи њој . . . — Синоћ је још била жива, кад си ме

се можда скрива какав преступ. Код тих људи може свашта да буде . . . Треба то све рашчистити. Сети се, шта стоји уњеној споменици: ако се уда, мировина престаје, а ако би умрла, прелази на г. Рача. Свакако ти вал>а учинити последњу пошту, поклонити се праху! Говорио сам Фустову као учитељ, као сгарији брат. Сред свега гог страха, јада и изненађења од једном се у мени пробуди, и нехогице неко осећање, да сам виши од Фустова .... Да ли с тога што сам видио, да га дави увиђање да је крив, шго га видех уништена, изгубљена; или с тога, што несрећа поразившн човека, скоро га свагда баца, понижава га у очима других — »мора, море, да си рђав човек, кад се ниси знао извући!" Бог би га знао како! Тек ми Фустов дође скоро дериште, и жао ми га је било, и видио сам, с њиме морам биги строг. Пру-