Србадија

Св. 6.

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку,

135

епархију са обичном синђилиом, и царско.и пујрунтиом, и ову последњу мора садразам (велики везир) потврдити. У случају да владика није имао, да му све новце од једном исплати, учини патриарху ново писмо с обвезањем, да ће му и остатак најдаље кроз три године исплатити. Што гођ патриарх плати за царски Ферман више од првији, само се по себи разумије, да и он по владикама саразмјерно осијеца, а следователно ови последњи сви на повјерени му народ без да му се у наплаћивању ни патриарх, ни мутесариФ паша (говернер оне епархије) смије мијешати, јер тако стоји у царскоме Ферману и у патријаршеској синђелији. Дакле сваки владика или митрополит, кад дође у своју епархију, сазове сво свештенство и каже им, колико ће од народа наплаћивати , а свештенство је пак дужно наплаћивати сваки у својој варохији и владици послати, или справно доранити кад по епархији визиту прави. До овога данашњега митрополита Прокопије (родом Бугар) сви су пред њим херцеговачке владике по својој вољи осијецали годишњу плату у договору херцеговачког паше од пет најмање, а шест највише хиљада фјорина, које би они после раздијелили најприје по окружијама, па по кнежинама, а кнезови по селима, држећисе броја христјански домова сваког дотичног окружија (кајмекамата и мудирлука). Ови последњи добију од мостарског мутесариФ паше теФтер, по колико ће која кнежина плаћати, с наредбом, да у случају не би могао који од кнезова наплатити забил.ежену своту новаца, мора дати кнезу зафтије (ђендарме) да под силом наплаћује.— „Што је попово, нек је готово.«*) Ови данашњи митрополит Прокопије (којему се може рећи, да је од свију дојакошњи и у свему најбољи) прима од сваке поједине куће по 7 гр. и 28 пара, које чини по 74 новч. аустр. вред., и по увјеравању неки калуђера и иопова износи му около 700 фјорина. Осим овога наилаћује од дотичних свештеника за свако вјенчање по 10 гр. или фјорин аустр. вредн., а од попова за рукоположење од 10—15, а највише 20 дуката. Ови данашњи митрополит рекох да је бољи од његови предшественика за то, што је увео старински обичај првобитни владика Херцеговаца, те сваке године к јесени обидује своју епархију по свим манастирима и главним варошима, опћинама и кнежинама, о собстве-

*) Што Херцеговина не може нмати свога домородца за владику, тому је главни узрок — на народну жалост — што је после херцеговачког народњег владике Авксентије (около .1770.) подпаАула под цариградску патриаршију као и све остале, па доклен је патријархГрк али Бугар мучно ће икад али нпкад Херцеговца допасти. ном трошку, што први митр0II0лити нијесу радили. Он подпомогава на много страна школе иучитеље, брани свештенство од турски зулумћара, па се зна и то,да је многе цркве уз мимогред по сиромашним селима мукте освештао, а ако му је село што дало од своје драге воље примио је. Прве владике узимали су узакоњену таксу за свако поповско рукоположење по 20 дуката, а ови садашњи узимље ако му ко и мање преда, одбијајући иа очевидну сиромаштину куће новога лопа. Владика нити смије од народа, нити може узети једноме попу инорију а дати је другоме, а још мање манастиру, укинути манастиру па је дати мирскоме свештенику, већ само онда, кад би поп нешто велико црквеном закону преступио , па би га владика под епитимиом изложио и у манастир послао да епитимију сврши, а међу тим повјери парохију или ближњему попу или манастирскоме калуђеру, У владичиној власти није ни повисити ни понизити обични старински бир, ни све друго што је измеђ свештенства и народа узакоњено. Владика је дужан за свако поднешено му сумнително вјенчање рјешити степене сродства, јер свештеници не ће никако да вјенчају што није у законом преписано сродство по крви од осам степена, а владика никако не ће да дозволи брак, који спада ниже од шест степена, а и то не вазда, него ако му душевно не докажу главне и врло риједке узроке, који принуђавају момка и ђевојку, да се вјенчају, а особито кад се не би могло без крвопролића мимоићи. Владика од свога годишњег ирихода троши, осим за његову храну и одећу: 1. За кућу у којој живи. 2. За ђакона (плату и храну). 3. Задва—три момка послушника. 4. За кувара и кафиџију. 5. За храну три коња. 6. Све путне трошкове кад обиђује епархију, а обћина ђе дође на конак дужна је приправити му храну као и његовим момцима. 7. Милостињу сваке неђеље сиромасима пред црквом и кад му пред конаком дођу. 8. Дочекује у кући и на трпези све калуђере и попове, који к њему за какав важни народни посао дођу. Попови и калуђери кад гођуМостар за какав посао отиду, или кад владика у њихову парохију дође, имају и дан данас обичај, вазда пред њим метанисати, у руку пољубити и рећи: Владико свети благослови! а овако исто сви поједини људи који к њему за који му драго посао пођу. Ђе гођ владика у народу дође, народ га с највећом бојазљивости дочека. Сваки у руку па у скут од доламе иољуби; адолане редкојега кнеза или ста-

рјешину сеоцког , да ш њим што збори, али на питање одговори, вазда ћему наставити ријеч: Владико свети! а то из неког особеног страхопочитовања, јер га народ сматра као намјестника Христова, а не другчије. Кад дође владика у коју нарохију, сваки они, ко је кадар платити, најрадије и с иајвећом вјером зовне га, да му у кући закрсти водицу, и иремда досадашње владике нијесу забиљежили цијену овој молитви, тако ни садашњи, него прими колико му домаћин дарује, и то најмање дукаг, а ко нема да плати, неусуђује звати га, за то, што овдашњи иопови и калуђери непосредствено доказују, да пише: „неплаћена свештенику молитва, враћа се у њедра онога, који се Богу молио", а осим овога, сваки с реда зна народну пословицу: „празна чаша, молитве нема" т. ј. ни прости људи не напијају при трпези у домаћиново здравље празном чашом, но треба да у њој има вина. Домаћин оне куће, у којој влаДика закрсти водицу, или преноћи, радује се доклен је жив и сирамо други сељана поноси, и што гођ у кући иотроши, не жали, колико ни о крсноме имену, или о Божићу, но тврдо и стално вјерује, да ће му владичин благослов у свему самоседмо намирити и сваки напредак усвему бити. У Херцеговини свака кнежина има обичај да сваке године носилитију, коју они зову „носити крсте" на около свега села и преко поља, ђе су дужни доћи сви попови (и калуђери, ако их у оној кнежини има) оне кнежине, и сваки собом да донијети одежде и све друго., као да ће служити летурђију. За овакове свечаности народне,обично су забиљежени и управ узакоњени дани трећи дан по Васкресенију, у неђељу Томину, Ћурђевдан или Марковдан, а по неким кнежинама на Спасовдан или Троичиндан. Сав народ без разлике спола (осим ђевојака) и сва ђеца која су кадра за крстом ходити, скупе се пред уроченом црквом, ђе се најприје служи летурђија, па одма по летурђији крену. Најприје ђеца, све два и два заједно, који иосе неколико црквени икона, и све непрестано вичу: амин! За ђецом попови и калуђери, носећи (неки и неки) јеванђеље, а сваки крст мали у руци, и у путу читају некакве молитве, између који: „Госиоди, Госиоди! иризри с небес и иосјеши виноград сеј јего же насади десница твоја", другу: СиасиГосиоди људи твоја ит.д. но никад не припјевају „Имиерашора нашего", но: ,,иравославним хрисшјаном нашим За поповима иду људи (све два и два) под оружјем за пас и дугачку пушкуорамену, а један измећу људи носи црквени барјак (црљено поље а у средини пришвен од бијелог платна крст) и сваки са својијем другом иза свега гласа пјевају: Господи помилуј!