Србадија

134

СРБАДИЈА, илуетрован лист за забаву и поуку.

Св. 6.

црквица, свуд обрасла маховином; а мала вратанца кажу ти колико је векова, како се Србин у њој Вогу молн. Бледа светлост шго слази с трула, чисто човека опомиње на неку вишу силу. — Народ се силан слегао да се помолн Богу, да укрепи душу вером и надом; саго главу, па се смерно клања иред Спасом, а седи свештеник чаги молитвицу. Уједном углу мале црквице поред болног старца, ш го дође да се номоли Спасу, да га окрени, седи бледо увело девојче, леио као анђелак мали; а онај тужан израз, она ватра угашена у очима што још тиња, па она свиона косица, од које се гдекоји прамичак нодкрао, те јој се разас.уо ио лицу тако те нотреса, а опет тако ти је тоило око срца кад те погледа, е би дао век за један поглед. — БеК се сврши молигва; и седи свештеник одпева „вјечнаја памјат" својој браћи, што падоше од крвничког ножа; а народ прихвати после тихе молитве: „Господи помилуј. " Народ погледа на седа старца у углу црквице, па се помоли за њ Богу, а и за оно младо девојче; јер то беше вереница 11 ве арамбаше, који млогима добра учини, а млсге и од смрти избави. На један мах погнуте главе уздигоше се, али сваком срце задркта. . . . све претрну од страха. На вратима стајао је душман, црна опал.ена лица, дуге црне браде, и севајућим очима; у рука.ма држао је голу сабљу, знак смрти. Кроз народ као муња пролете име: „Ибрахим." Ибрахим викну на гавазе. Ирву крвцу нроли Ибрахим на 80-годишњем старцу, па онда јурну напред. —Ха! неверна наштади, тако лисе служн падиши? Уагрми глас Ибрахимов. 11рви пу г напоји се мала црквица српском крв.ву. Седн свештеннк пребледе, а са задркталих усана извиј мусе „Господи спаси нас..." Народ прихвати: „Спаси нас . . . ." Ибрахнм смотри нешго, те се упути углу црквице, и стаде испред Лепе; а црте му се на лицу изменише; чисто поста благ. Иоушсао на уживања, занеше страсног Турчина, н он се маши .1епе. — Награг! Туре, викну она; веренпца Иве арамбаше пре ће пасти, него дати да се рука звера ње дотакне. Ибрахим се трже од тог имена. Урукама Лепиним засја се нож; а Ибрахим хгеде лукаво да јој га отме. — Натраг! викну, па подиже нож; али осеги како јој рука клону, а крвца кроз расечену кошуљу шикну напоље; — она счепа нож у леву руку. ,У том гренућу зачу се на двору пуцањ... Иво ара.мбаша! .... Иво! .. . зачу се, Ибрахим излете на лоље, ма дотле хајдуци потнскоше гавазе црквици; и гек сада наста грокгање малих пушака, и циктање ножева. На двору се зачу: Алах , алах! .... а убрзо и: Аман, аман! . . . и Ибрахим се накани да бега, он се са неколико њих само спасе. На двору се не чу ништ' више, до неки потмули жагор н као ропћање и издисање.... .... Човек сав испрскан крвљу, уђе унутра, али без оружја; ма ипак поглед му беше заповеднички и смеон. То је Иво арамбаша. — Народ иде за њим, јер је душман побијен. Иво се прекрсти, очнта малу молитву, па целива иконицу, спусти талир у тас, па рече: — Благослови оче!

— ОдБога да си благословен сине! . . . . Иво га пољуби у руку, па онда приђе ,1епи, и с њом заједно клече поред болног старца. — Оче, дај нам благослова! — Да сге благословени децо моја, рече стари, па их обоје пољуби. Лепа погледа наИву, нека сета пролеги јој преко лица и она рече: Иво, заклела сам сеБогом-спасом, да ћу ти тек онда бити љуба, кад будеш слободан, заједно са својом браћом. Не терај ме да газим заклетве. Иво уста, приђе олтару, шапташе тиху молитву, пољуби иконицу, и опет оставн мало пара црквици; па се онда приближи старцу. — С Богом оче! .... с Богом веро! .... глас узе да му дркти, нешто му се свали на срце као тежак камен — Немој плакати веро. акоБог да, видићемо се, ако не овде . . . . а оно . . . . и он загрца, иа само иоказа руком на небо. Иво! .... кунем ти се Богом, да ћу те до смргн љубити, а ако паднеш плач је угуши и она му паде на груди .... ионда ћу бити вереница Иве арамбаше« . . . С Богом рече Иво, притипгге јој врео пољубац на чело, пољуби старца у руку, па изађе на двор — С Богом Иво — рече Лепа па клече крај оца, шапћући гиху молитву, да га Бог сачува испред душмана. VII. Народ усгаде Милош га поведе у бој. — Закликта народ, занева бојну песму, на наже за својим вођом. Месго мртве тишине, коју чешће поремети ниска н јаук, сад се разлеже несма веселих чета, итајући своме вођн на сусрет, да га поздрави као вођа .... као избавиоца, па да нолети у крвави бој Мван н сам са својом дружином пође своме вођи на сусрет. Милош знађаше за њ одавна, па га прими једној чети као вођа. II старн 'Бурђе хтеде у бој, али га слабост беше са свим обрвала. А ћи му беше све блеђа лица, од када се растаде са Ивом. Сгарац то примети, па јој једном рече: „А што си сада невесела, када ће Иво као слободан скоро доћн Она не одговори ништа, ману главом еамо, па га погледа; а старац примети тугу шго јој се полако савијаше око срца; не рече јој ни речи, већ узе да јој се свиленом косом игра. VIII. — — — II прође већ толико времена од тог доба, а Лена бнјаше све блеђа и слабија. Старац би чешће приметио, да су јој очи исплакане, па је ћутао . . . . а п тешио ју је. Али и њему самом веселе речи не пођоше са срца, а оемеј бијаше усиљен; и сам неки терег осећаше. .... И већ се враћају чеге с бојишта. Србин је под Милошем победио. .... Веселе песме разлежу се на све стране, а чета за четом иде весело. Колко и колко чета прођоше, а Иве још нема! Лепа би села на малу вратницу, па гледала како чете весело пролазе. „Ох! да ли ће н мој Иво скоро доћп", рекла би, кад би која чета прошла, и гад бн јој увек срце заиграло вељом радошћу; а.ш бн је до час опет понала сега. — Ето иде једна чета, прах се за њом диже, али као да је мртва, јер се само топот коња, и звек оружја чује .... Нигди листа, нигди цветка да се је који закитио, сваки погао главу па иде ....

Напред језди коњаник сав у црно, а и коњ му је црном чохом увијен. У средини на голим пушкама лежао је вођ ове чете, али — мртав! Дођоше до куће на стадоше. Лепа познаде чету, па притрча да упита вођа за Иву, ма кад спази мргваца, она врисну, па наде на земљу .... * * * Умаленом манастируиред икономСпаса, клечи бледо и увело женско чељаде, умотано дуго.и црном мантијом; шапћући тиху молитву. Да лп је грешница тешка, или се за неког Богу моли?! Народ је ћутао, штовао ју је као своју светињу; и кад год би је погледао, гуга бн му обузела срце, сетио би се вођа Иве То беше вереница Иве арамбаше.

Манастири и цркве у Херцеговини, Написао Вук ВрчевиД. VI. Вдадика, свештенство и народ. Ја мислии да је многим познато, да сваки цариградски патријарх, по смрти предшественика му, кад добије од Султана Ферман, треба му хиљадама златни дуката у име установљеног ресума(такса) платити; а зна се и то, ово царство и господство не допада трећега оеим каквог митронолита грчког али бугарског, а најприђе од ове двојице онога, ко да вигае Султановиђила, у чијој руди наименовање стоји. Риједки су они иатријарси, који су кадрн Султану нлатити од једном преписану таксу, него се обвеже илаћати у трирока, т. ј. одма први дио, други друге, а треЋи треће године, а и да би имао све од једном да илати, опет каже да нема из два узрока: прво што се боји да кроз трп године не би умрво, а друго: што остави новце код каква трговца на добит. Овако су ми казали. Патријарх дакле има тевтер од свпју епархија, које су у турском европејеком царству источне цркве, и колико је у којој домова. Еад умре који од владика у његовој патријаршији, и кад се почне тражити кога ђе на упразњеиу епархију за владику или митрополита намјестити, на стотине му се архимандрита са свију страна пријаве с молбеницом и с обећањем, више новаца него је први усопши владика платио. Многи пак лично отиду у Цариград, те се устмено замоле патријарху, а богме све у залуду, ако и његовим придружницима кола не подмаже. Наравио је, да и патријарх сад свој интерес гледа, и да од нови владика наплати оно што је Султану за Ферман платио. Но за прекратиги ријеч, казати ђу, да патријарху вазда онамо срце потегне, који му од кандидата највише новаца обећа, рукоположи га у упразњену